Čovek ne putuje da bi negde bio, već da bi naučio da vidi

Kada krenete na put sa Vladimirom Pištalom, kada otvorite korice njegove nove knjige putopisa „Luke”, u izdanju „Agore”, tekstova koji su nastajali i brušeni godinama, krenućete na put velikim svetom, ali i u pohode metafizičkim prostorima, ka dubini svoje duše. Pištalo čitaoca vodi po Americi, Africi, Evropi; Brazilu, Egiptu, Malti, Portugalu do Bocvane, do Viktorijinih vodopada, vulkana Etne, ali i kroz istoriju ideja naše civilizacije. On uviđa savremenost, otkriva istoriju, citira pisce svetske književnosti koje uvek ima na umu i vodi ih svuda sa sobom, nosi ih kao lagani prtljag preko bezgranične zemlje i mora. Ne gubi se u daljinama svojih uvida, jer luke ima u sebi. „Luke” su nedavno ovenčane Nagradom „Ljubomir P. Nenadović” za najbolju knjigu putopisne proze na srpskom jeziku za prošlu godinu.

Ako je istina to što kažu, da nam u poslednjim trenucima na ovom svetu čitav život preleti pred očima, da li bi to najpre bila iskustva, slike i predeli sa putovanja?

Poznavao sam ženu iz Beograda. Bila je svetska putnica. Za vreme bombardovanja NATO-a putnica se osetila depresivno. Ništa više nije imalo smisla. Ona je razbacala fotografije iz svih krajeva sveta po podu. I videla je šta je sve videla. Hodala nad svojom slikom sveta. I to je i dalje imalo smisla. Te slike su bile ona. U vreme „šizele” i „smirele” te slike su joj pružile utehu.

Obišli ste čitav svet. Mislite li, kao Crnjanski, da su sve stvari, koliko god udaljene, međusobno povezane?

Pre Prvog svetskog rata na Zapadu je postojala neograničena vera u progres. Građani su ubedili sebe da muzika postaje slađa, vladari mudriji, a srca ljudi pravednija i nežnija. U ratu su došli rovovi, mitraljezi i nervni gasovi. Iz tih rovova izašao je Crnjanski. Vraćao se kući, a i ta kuća je izgledala kao iluzija. „Sve je zamršeno. Izmenili su nas”, napisao je Crnjanski.

To je manje-više vreme dadaizma. Dadadada. Reči i pojmovi su gubili smisao. Činilo mu se da ništa na svetu nema više nikakve veze ni sa čim. Njegova duhovna potraga je u jednom trenutku izmenila značenje. Kroz sumatraizam pesnik se izborio za smisao. Osetio je da su sve stvari povezane. Osetio je kako trešnje i korali i Ural i Sumatra čine jednu istu stvar. Osetio neizmernu ljubav prema dalekim brdima, sve do ledenih mora. Želeo je da pomiluje ozleđeni svet. Osetio je jedinstvo, mir i utehu. „Gle, kako su i boje čak tamo do zvezda iste i u trešanja i u korala”, napisao je, „kako je sve u vezi na svetu”. Paskal je rekao: „Ako su šanse da smisao i Bog postoje jedan na prema devet, ja ću se opet kladiti na to, jer je u tome sva naša nada.” Crnjanski je osećaj anomije zamenio univerzalnim značenjem. To je bio religiozni čin. To je bio estetski čin. Njegov sumatraizam nije završen, jer ne može biti završen. Duboki uvidi nisu privremeni. Naš svet je još povezaniji nego onaj u kojem je živeo Crnjanski. Sumatraizam nastavlja da odjekuje i odjekuje i odjekuje.

U Japanu pomišljate na Konfučija, u Brazilu na Bruna Šulca, na Krfu na srpske mučenike... Da li ste na putovanjima upoznavali delove sebe na koje niste računali? Da li ste na putovanja nosili knjige?

Moraš sretati sebe u inostranstvu. Knjige sam stalno nosio na put. I Pamuka u Istanbul. I Pirandela na Siciliju. Ali i Andrića u Rio de Žaneiro i Branka Ćopića u Tunis. Te veze smislova, koji su lični, jedna su od najdragocenijih stvari koje pisac može da da. Mnogi naši veliki pisci su bili putopisci. Uvek sam ih imao na umu. Crnjanski je želeo da se izgubi u daljinama. Andrić je učio da čovek ne putuje iz sebičnog zadovoljstva, već da bi o tome živo pričao ljudima svog jezika. Rastko Petrović je govorio: „Gledaj, jer ćeš posle pomisliti da je zbog ovoga vredelo živeti.” Petar Petrović Njegoš je napisao sumatraistički stih: „Evo po zemlji idem, a po vjetru putujem kao Kometa što snuje po zraku.”

Kafka je pisao o Americi, a da je nikada nije posetio, mislio je o njoj kao o obećanoj zemlji, a na početku romana „Nestala osoba” Kip slobode drži mač, a ne baklju... Svi imaju neku teoriju o Americi, međutim, kako vi tim teorijama suprotstavljate iskustvo tamošnjeg života?

Volim slatki kukuruz. Volim borovnice. Volim indijansko leto. Volim Njujork. Nazvati Njujork „gradom koji nikad ne spava” nije sasvim tačno. Nije prijatno gledati kako se sunce gasi na vrhovima staklenih megalita. Grad se zanosi u san. Ostaju žive one ulice koje ostaju žive. Ostale se prazne. Džin se spušta na kolena i zamire. Amerika nije jedna atmosfera, nego mnoge, i nije jedna kultura, nego mnoge. U Nju Orleansu osećaj je kreolski, francusko-španski, u Ki Vestu, na Floridi, osećaj je karipski. Tu informaciju ti odmah daju višespratni tropski oblaci, kao oni iz Korta Maltezea. Ki Vest je Tenesi Vilijams poredio sa nečim iz sna. To jeste posebno ostrvo zelenila i kitnjastih tremova. I to nije Amerika. To su Karibi. To je grad stalno kukuričućih petlova. Osećaj je suptropski i kolonijalni. Predsednik Truman je pretio da će Belu kuću preneti na Ki Vest. Hemingvej je izgradio kuću pored svetionika, da bi pijan mogao da je nađe. U Nju Orleansu u vazduhu se osećala kombinacija seksa i smrti. Video sam venecijanske maske i krokodilske ralje, španske mahovine i hrastove, slične oktopodima, zelena svetla koja, kao pahulje, lete po pločniku, pijane klince, kako sa tremova bacaju perle. Čuo sam kako se na ulici sviraju daske za pranje. Hodao sam bivšom linijom tramvaja nazvanog „Čežnja”. Zviždali su vozovi. Čule su orguljaške sirene parobroda.

Od tri do pet u mnogim američkim restoranima traje „happy hour”, „srećni” čas. Muškarci posle posla dođu u odelima, žene u poslovnim kostimima, da piju i malo flertuju, smeju se, razgovaraju. Popodnevno sunce na licima ljudi, u „srećni čas”, jedna je od najhumanijih slika te zemlje. Po „srećnom času” pamtim Ameriku. Milovan Danojlić je otputovao u tu zemlju sa ambicijom da vidi zeca. Sviđa mi se njegova bezazlenost. Decenijama sam predavao u Americi i onda bih došao u Beograd. Ljudi bi mi postavili retoričko pitanje „Kako je u Americi?” i smesta krenuli da mi objašnjavaju, po principu Bate Stojkovića: „Pustite mene, jer sam brži i spretniji od vas.”

Pisali ste romane o Beogradu, Njujorku, Veneciji. Kako u poređenju sa njima vidite sopstveni osećaj sveta u ovim putopisima?

Oči vide samo ono što je um spreman da shvati. Putopisi zavise od viđenja, ali i od veštine poetskog kolaža. O kondenzaciji sam najviše naučio pišući roman „Venecija”. Da nije bilo Venecije, mislim da ne bi bilo Njujorka, Kaira ili Buenos Ajresa. Snagom uvida borio sam se protiv petparačkih predstava. Poredio sam slično sa nesličnim, blisko sa dalekim. Pisao sam koristeći „strategiju svrake”. Svraka donosi svetlucave stvari u svoje gnezdo. I ja sam donosio stvari koje za mene svetle u racionalnoj, a naročito u iracionalnoj sferi. Ne putuje se da bi čovek negde bio, već da bi naučio da vidi. Za lek se ne kaže „hvala”. A viđenje je lek.

Da li ćete posetiti novi egipatski Arheološki muzej u Kairu, najveći na svetu?

Dobro je poznato da je Dučić rekao: „Ko nije video Egipat ima jedno čulo manje.” Ja sam onaj stari muzej u Kairu smatrao jednim od najčarobnijih mesta u svetu. Posetio sam muzej mumija koji izgleda kao spejs šatl. Zadovoljstvo mi je kvarila svest da su to što gledam mrtvi ljudi. Mnogo sam egipatskih kolekcija video po muzejima sveta. Kad god bih ušao u Metropolitan muzej u Njujorku, prvo bih otišao tamo. U staklenom egipatskom krilu muzeja ima mnogo kipova lavoglave boginje Sekmet. Ona liči na moju babu Olgu Vuković, koju sam zvao Doda. Kad god bih prolazio pored njenih statua, ja bih rekao: „Zdravo, Dodo.” Verujem da ću je sresti i u novom muzeju u Kairu.

Postoji li još neko mesto na kojem niste bili, a želite da ga vidite?

Voleo bih da vidim Vijetnam.