Mučno suočavanje sa stvarnošću

Tekst „Zečja jama” Dejvida Lindsija-Abera je savremena porodična drama čiji su protagonisti bračni par, Beka i Haui. Osam meseci pre početka radnje, oni suizgubili četvorogodišnjeg sina Denija u saobraćajnoj nesreći, pa je analiza raspada njihovih života i suočavanja sa tragičnim okolnostima tematski fokus komada. Drama je korektno napisana, likovi su zadovoljavajuće psihološki nijansirani, prisutni su tu i povremeni, razgaljujući crnohumorni motivi. Sa druge strane, komad i nije nešto posebno autentičan, razvoj radnje je, zapravo, prilično predvidiv i klišetiziran. Tekst, dakle, nema ozbiljnijih umetničkih vrednosti, iako, nesporno, izaziva i održava interesovanje zbog neiskorenjive aktuelnosti tematike.

Predstava reditelja Filipa Grinvalda ostvarena je konzistentno i vrlo ubedljivo, zahvaljujući slojevitoj, uglavnom psihološki uverljivoj i nadahnutoj igri glumaca. Milica Zarić prirodno, psihološki precizno, igra Beku, duhovno skršenu zbog tragičnih događaja. Ivana Nikolić nastupa u ulozi njene mlađe, nestašnije, žovijalnije sestre Izi, dobronamerne, iako neuobičajeno prgave. Jedina mana u igri ove dve glumice jeste njihovo prenaglašeno, pojednostavljeno izražavanje intenzivnih emocija, u dve scene. Kada dođe do eruptivnog izliva osećanja, obe glumice nastupaju preafektirano, plaču bučno i malo neumereno. Tako se gubi uverljivost prikaza emocija – utisak bi bio snažniji da je ova eksplozija tuge prikazana suzbijenije, diskretnije.

Ivan Tomić vrlo samouvereno i neposredno, kloneći se svake preteranosti, igra Hauija, upornog u želji da regeneriše bračni život. Đurđija Cvetić delikatno stvara lik Bekine i Izine majke Net, inteligentne, ali i cinične. Nikola Jovanović se, u osnovi, solidno snašao u ulozi Džejsona, mada je u pojedinim trenucima njegov nastup suviše krut, povremeno je usiljeno i neprirodno izražena nesigurnost i strah pred Beki i Hauijem.

U predstavi su posebno poetično rešeni momenti između scena. U mraku se, preko zvučnika, tada emituju fragmenti teksta pesme „Odbegli zeka” Margaret Vajs Braun, koji stvaraju jednu toplu, nežnu poetičnost, ali i alegorična značenja. Takođe, pošto je reč o tekstu koji je Deni voleo, u ovom rediteljskom postupku ima i veoma suptilnog, fražilnog izraza nostalgije i bola zbog nepovratnog gubitka. Izgled scene je maniristički, svi elementi scenografije postavljeni su na zelenoj osnovi, što ima i metaforička značenja, povezana sa naslovom komada (scenograf Marija Kalabić).

Iako konvencionalna i predvidiva, zato što je Lindsi-Aberov tekst takav, predstava „Zečja jama” Filipa Grinvalda je korektan i nenametljivo poučan prikaz padova i uspona u mučnim suočavanjima sa stvarnošću. Autori zastupaju imperativ pronalaženja utehe i čupanja iz mulja inercije, čak i onda kada to deluje pomalo daleko i neizvodljivo. Ponekad život treba odlučno uzeti u svoje ruke i voditi ga, ne dopustiti mu da nas on vodi, naročito onda kada je taj put nadole.