Imao sam zaista sreću

Izložba Radovana Kragulja pod nazivom „Attention Cattle Crossing”, umetnika koji od šezdesetih godina živi i radi u inostranstvu, upravo se održava u Likovnoj galeriji Kulturnog centra Beograda i moći će da se pogleda do 30. januara. Ovo je prilika da naša publika, posle deset godina pauze, ponovo vidi radove Kragulja i to zahvaljujući Zoranu Gavriću, prošlogodišnjem dobitniku nagrade „Lazar Trifunović” za likovnu kritiku na čiji predlog je sve i organizovano u ciklusu „Kritičari su izabrali”.

Radovan Kragulj se školovao u Beogradu, a potom u Londonu, gde je živeo 15 godina. Potom se seli u Pariz gde i danas stvara. Izlagao je širom sveta a njegovi radovi se nalaze u važnim zbirkama Britanskog muzeja, Muzeja moderne umetnosti u Njujorku, Nacionalnoj biblioteci u Parizu. Izložbu, koja je upravo pred nama, čine sveske, modeli, skulpture, trodimenzionalni crteži i slike, video projekcija. Radovi ovog, i u svetu priznatog, umetnika govore o potčinjavanju prirode čoveku, njegovom udaljavanju od životne sredine, o povezivanju umetnosti i prirode.

Kako je nastala ova izložba? Kako se osećate u Beogradu, posle dugo vremena?

Ove skice, studije, zabeleške koje vidite na izložbi uradio sam u različitim prostorima, dok sam putovao vozom, potom u poseti kod prijatelja, u pariskom metrou… jednostavno, u tim momentima nisam uspevao sebe da zaustavim. Crtao sam čak i na kolenima te, 1974. Ovde vidite pregled onog što sam stvorio u prethodnih 35 godina. Došao sam na ideju da ova izložba ima takvu vrstu scenografije koja omogućava posetiocu da sa lakoćom baci pogled na sve ono što je izloženo. Računao sam na taj, prvi utisak publike. Crteži, zabeleške se nalaze u ovim sveskama kojih je oko tridesetak, od kojih svaka ima oko pedesetak stranica.

Kako se osećam? Prošla je decenija od mog prethodnog izlaganja u Beogradu, osećam se vrlo dobro ovde, u kontaktu sa prijateljima, kolegama, običnim svetom. Mislim da se ljudi principijelno nisu uopšte izmenili. Ostale su i dalje važne one elementarne ljudske osobine.

Šta biste izdvojili kao bitno u tom periodu od tri i po decenije Vašeg rada i da li je ovo neka vrsta retrospektive?

Ovo nije retrospektiva, ovo je vrsta refleksa i kontemplacije na taj period stvaranja. Rešio sam da ga predstavim vizuelno, a oni koji se interesuju za detalje biće u mogućnosti da dopune ta znanja nekim dodatnim materijalom u katalozima i na mom sajtu. Period od tri i po decenije opisao bih kao intenzivno angažovanje na jednu temu. I dan-danas na tome radim. To je tema vezana za ekologiju, za čoveka i njegovu okolinu. Sve što je slično čoveku bilo je predmet mog interesovanja. Kao umetnik sam se trudio kako da pronađem formu da to predstavim u svojim radovima.

Dogodilo se da ste veoma rano otišli u svet, a Vaša prva stanica je bila Engleska. Kako ste se odlučili da tamo živite?

U London sam otišao 1961, zahvaljujući konkursu za stipendiju Britanskog saveta. Razlog mog odlaska u London je bio da produžim studije i kompletiram obrazovanje. Imao sam zaista sreću. Posle toga su mi tri umetničke škole u Velikoj Britaniji nudile mesto profesora i tako sam odlučio da tamo ostanem. U Londonu je u to vreme počela sa radom izdavačka kuća koja je objavljivala grafike savremenih umetnika, kao što je, na primer, Dejvid Hokni, umetnik pop-arta. Za mene je to bilo značajno. Tamo sam proveo 15 godina, ali sam stalno dolazio na ove prostore. Tada je bilo uobičajeno da se organizuju razmene izložbi grafika. Ljubljanski bijenale je počeo šezdesetih, Venecijanski bijenale je u to vreme predstavljao umetnike kao što je Robert Raušenberg… To je bila popularizacija pop-arta, period jakog ekonomskog buma u Evropi. Potom sam se iz Londona 1976. preselio u Pariz, gde sam imao profesionalne i prijateljske kontakte. Zaključio sam da je to bila dobra odluka.

Ko je uticao na Vas u umetničkom smislu?

Teško je odgovoriti na to. Na početku moje karijere, još u Beogradu pedesetih godina, bila je organizovana fina izložba savremene grafike u Masarikovom paviljonu. Bio sam oduševljen savremenim grafikama Japana, a pogotovu onim Joza Hamagučija. Napisao sam mu i pismo, a dogodilo se da smo se na putu za London čak i sreli. On radi u tehnici meco tinte na kojoj već dugo i ja radim. To nije samo tehnika; reč je o minimalističkom stilu sa elementima tradicionalnog.

A koliko je minimalizam tipičan za Vas?

S vremena na vreme, kad bacim pogled unazad i vidim neki rad iz šezdesetih, shvatim da je kod mene još tada postojao neki elemenat koji je težio svođenju forme. Da, postojao je taj minimalistički pristup u mom radu, svođenje na nešto što odmah prepoznate i o tom potom razmišljate. Mislim da je umetnost baš to – utisak, jedna impresija, fasciniranje, a o svemu drugom što ostaje možete da razmišljate i pravite zaključke, analize. Neke stvari je jako teško objasniti, i u tome je lepota umetnosti.

Šta Vas vodi kroz svet stvaranja?

Vodi me zapažanje u bilo kojem prostoru, u bilo koje doba. To je prisutno i kod običnog čoveka. Ne, nisam razmišljao o tome da moja dela imaju poruku. Patronajzing, reč u engleskom jeziku, govori o moralisanju u vezi sa nekim stvarima i ima značenje kako je to suvišno. Ova izložba, koju sad vidite, jeste prototip još jednog projekta, putujuće izložbe koju ću održati u budućnosti... ali, još ne znam u kom gradu.