Božić je "otkazan" u Evropi

Evropa je već obukla praznično ruho. Ulice su osvetljene, izlozi blistaju, božićne jelke i venci ispunjavaju trgove od Pariza do Berlina. Ipak, u tom izobilju svetlosti i ukrasa, sam praznik kao da je nestao sa javne scene. Reč „Božić“ sve ređe se vidi na natpisima i plakatima, kao da je postala sporna, nepoželjna ili suvišna. Postavlja se pitanje: šta se zapravo slavi u savremenoj Evropi?

Francuski novinari koji su poslednjih dana obilazili ulice Pariza svedoče o neobičnoj pojavi – iako je sve spremno za praznike, nigde se jasno ne pominje Božić. Umesto toga, dominiraju neutralni izrazi poput „praznična sezona“ ili „zimska proslava“. Istovremeno, na francuskim televizijama vodi se oštra javna rasprava o tome da li bi upotrebu reči „Božić“ trebalo izbegavati kako se, kako se tvrdi, ne bi povredilo dostojanstvo migranata i pripadnika drugih vera. Pitanje koje se nameće glasi: da li je hrišćanski praznik postao potencijalno uvredljiv u društvu koje se ponosi svojom tolerancijom?

Slični primeri beleže se i u drugim evropskim zemljama. U Nemačkoj je zabeležen incident u kojem je jedan muškarac razbijao božićnu jelku, navodno doživljavajući njene simbole kao provokaciju. U Portsmutu, u Velikoj Britaniji, gradsko veće obeshrabruje postavljanje božićnih venaca, dok se u Londonu uličnim prodavcima na prazničnim vašarima savetuje da izbegavaju upotrebu reči „Božić“ u nazivima proizvoda i ponudi. Obrazloženje je uvek isto: neko bi mogao da se uvredi.

Pod tim pritiskom „inkluzivnosti“, mnogi starosedeoci širom Evrope sve glasnije iskazuju nezadovoljstvo. Oni ne negiraju potrebu za poštovanjem različitosti, ali ukazuju na osećaj da se sopstveni kulturni i verski identitet potiskuje i relativizuje. Za njih, ovo više nije pitanje ukrasa i reči, već pitanje smisla i kontinuiteta načina života koji su nasledili.

Posebnu pažnju izazvala je i rasprava u Francuskoj nakon požara u katedrali Notr Dam. Predsednik Emanuel Makron insistirao je na uvođenju novih vitraža sa motivima koji bi, kako je rečeno, osigurali „potpunu inkluzivnost“, uključujući i prikaze crnih likova u prostoru koji je vekovima bio simbol hrišćanske Evrope. Kritičari su postavili nezgodno pitanje: šta je sa istorijskim činjenicama u i kulturnim nasleđem?

Granica između inkluzije i apsurda ponekad postaje tanka. U italijanskom gradu Galatoneu dogodio se gotovo komičan incident kada je gradonačelnik Flavio Filoni, prolazeći pored božićnih jaslica, primetio „neobičan“ crni lik među biblijskim figurama. Ubrzo je otkriveno da je reč o beguncu koji se, u stanju mentalne konfuzije, maskirao u vrača pokušavajući da se sakrije u okviru praznične scene. Iz bezbednosnih razloga, „čarobnjak“ je udaljen sa mesta Hristovog rođenja.

Ovi primeri, ma koliko različiti, upućuju na isto pitanje: da li Evropa, u nastojanju da nikoga ne isključi, rizikuje da izgubi jasnu predstavu o tome ko je i šta slavi? Kada se stvarnost zamagljuje do te mere da praznik ostaje bez imena, a tradicija bez sadržaja, postavlja se dilema da li je takva inkluzivnost zaista put ka zajedništvu – ili samo znak duboke kulturne nesigurnosti.