Ispovest žena žrtava rata iz Republike Srpske pretočena u knjigu

Automatske puške, snajperi, minobacači, tenkovi i protivoklopne rakete u zvaničnim spisima je oružje koje je korišćeno tokom građanskog rata u Bosni i Hercegovini od 1992. do 1995. godine. U istom periodu korišćeno je i takozvano najjeftinije ratno oružje – bez baruta i šaržera, sa dalekosežnim posledicama po srpske devojčice, majke i bake – mučene su, zlostavljane i silovane. I sve bi to pod velom patrijarhalnog društva stalo u ćutanje jer „prošlo je” – da se nisu upoznale, istupile i oformile Udruženje žena žrtava rata iz Republike Srpske. Jedanaest žena i muškarac, koji je tih godina bio dete i gledao zlostavljanje majke, ispričali su svoju priču o životu u vreme rata i posledicama koje su osećali samo zato što su Srbi.

Sa ciljem da savremena politika ne menja istoriju i da traume jedne nacije ne budu u „drugom planu” mnoge žrtve rata su svedočile, njihova najdublja intima stala je između dve korice – objavljene knjige „Naša ispovijest 2”, koja je juče predstavljena u Ministarstvu spoljnih poslova Srbije.

„Pod pretnjom oružjem naredio mi je da se odmah skinem. Kada sam se skinula, silovao me je na najmonstruozniji način. Nakon toga naredio mi je da legnem na leđa i ponovo me silovao”, ispričala je Radmila Kružević, jedna od žena koja je istupila javno.

Da početkom rata nisu ni slutili šta će se dogoditi, kazala je na promociji knjige Gordana Botić, zarobljenica u logoru „Viktor Bubanj” u Sarajevu. Napomenula je da su, do tog trenutka, sve nacije živele zajedno i da su verovali da će tako biti i u budućnosti. Iako bi dane iz logora najradije zaboravila, to joj ne polazi za rukom jer mučenje, glad, žeđ – borba za goli život ostavljaju neizbrisiv trag.

Prisetila se da su jednu ženu, čije ime nije želela da pominje, naoružani muškarci svaku noć izvodili i silovali, a potom je ubili. Ispričala je i da su noćima zidine logora odzvanjale muškim kricima i ženskim jaucima.

„Rane i traume ne prolaze”, kazala je navodeći da je dugo koristila antidepresive i da neke slike nikada neće „izbaciti iz glave”.

Kaže i da joj se čini da neke snove nikada neće prestati da sanja. Odlučna je da se čuje istina, da se ne zaboravi šta je preživeo srpski narod i da buduće generacije uče i znaju šta se dogodilo.

Zbirka autentičnih svedočenja žena žrtava rata nastala je kao zajednički projekat njihovog udruženja, Republičkog centra za istraživanje rata, ratnih zločina i traženje nestalih lica Republike Srpske, Arhiva Vojvodine i Ministarstva spoljnih poslova Srbije.

Prethodno je 2016. godine predstavljena monografija „Naša ispovijest”. Nastala je kao rezultat saradnje nevladine organizacije Udruženje žena žrtava rata Republike Srpske sa relevantnim institucijama Srpske i Srbije. Nju čini 15 ispovesti žena koje su u tokom rata devedesetih godina prošlog veka pretrpele strahote koje samo oružani sukob može da priredi. Iz udruženja su napomenuli da je monografija predstavljala odgovor na jednostran, pojednostavljen i pristrasan prikaz ratnog sukoba u Bosni i Hercegovini. „Takav prikaz, zasnovan prvenstveno na političkim presudama međunarodnih i domaćih sudova i lažnoj slici koju je montirala zapadna propagandna mašinerija, kreirao je narativ po kojem je samo jedan narod, jedna etnička i verska grupa isključivi krivac za patnju i stradanje stotina hiljada ljudi. Srbi su redom, vojnici i civili, žene, deca i starci – prikazivani kao agresori i zločinci kojima je jedina svrha postojanja da istrebe sve što nije srpsko. Napadi koje smo i kao narod i kao Republika Srpska imali do objave monografije bili su nepodnošljivi. Ovo je naš način da iza sebe ostavimo istinu i postavimo temelje da se može doći do objektivnog prikaza i pravde” objašnjeno je iz udruženja.

Prvi deo ove publikacije otvorio je novu perspektivu gledanja na rat u BiH, usmeravajući pažnju na stradanje srpskih civilnih žrtava koje su dugo bile zanemarene. Drugi deo donosi nova svedočenja mlađih žrtava i zvaničnu dokumentaciju Republičkog centra za istraživanje rata, ratnih zločina i traženje nestalih lica Republike Srpske, saopšteno je na skupu.

Na prezentaciji knjige, o samom procesu rada i podršci koju su pružili nadležni organi naše zemlje govorili su i generalni sekretar Ministarstva spoljnih poslova Dušan Kozarev, direktor Arhiva Vojvodine Nebojša Kuzmanović i predstavnici Republičkog centra za istraživanje rata, ratnih zločina i traženje nestalih lica Republike Srpske – direktor Viktor Nuždić i Miroslav Ljubojević.