Moskovski dnevnik

14. decembar 2008.
Danas su me zvali s posla. Nisam htela da dignem slušalicu. Pa sam digla ipak. I dalje radimo od kuće, saopštili. Jako sam se obradovala, neću gledati jos ndeko vreme one uvređene i ponižene u metrou. Neću prolaziti kroz pijacu punu ološa i smrada. Neću biti kaljava i iscepanih farmerki. Gledaću svet kroz prozor, kao babuške zaboravljene od svojih najbližih. Imaću svog malog pacovčića u kuhinji.
Počela da kuvam.

15. decembar 2008.
Nešto nije u redu. Loše sam spavala prethodnu noć. Verovatno zbog veće količine hrane koju sam ugurala besomučno u svoje telo kasno noću. Telefon ne zvoni. Uopšte. Napolju je sivo. Ne znam da li je dan ili noć. Pokušavam da se setim datuma kad se pojavilo sunce….ali bezuspešno. Rešila da obeležim te dane crvenim na kalendaru.

Ceo dan nisam izašla napolje. Ostala u pidžami. Kao radila....

16. decembar 2008.
Danas sam morala da izađem na ulicu. Vetar je bio jako oštar i neprijatan - kao što čovek može da bude neprijatan. Danas sam držala čas maloj Katarini. I sve bi bilo mnogo lepše da me njen otac – Milorad, arhitekta, Srbin po zanimanju, nije zaustavio na vratima opskrbljujući me neophodnim informacijama. „Da li znate da je treći svetski rat počeo?“ saopštio mi je nežnjikavo i polusuznih ogromnih očiju ...

Ne znam kako da se ponašam. Držim ruku na kvaci dajući znak da ipak želim da odem bez nalize svetske politike. Ali on smelo nastavlja ubeđujući me da je sve već gotovo. I da se on pakuje. Sprema se da se ukopa u zemlju u nekom srpskom selu i da tako preživi treći svetski. I tu već počinjem da se smejem. Sebi u bradu. Sjajna ideja, pomislih.

Opet sam loše spavala. Čak mislim da to i nije bilo spavanje već nešto između.(/slika2)

17. decembar 2008.
Probudila se jako ravnodušno. Sela odmah za kompjuter da radim. Čitala novosti ceo dan. To je bila notorna greška. Telefon ne zvoni. Dobro je. Nemam snage ni sa kim da pričam.
Nešto je tamno u stanu sve vreme. Iako svetlo u celom stanu gori. Tamno je ipak. Perem sočiva nekoliko puta za svaki slučaj.
Približava se Nova godina.

18. decembar 2008.
Danas sam ustala ravnodušno. Ni danas nisam nigde izašla. Nešto nije u redu.
Zvonio je telefon. Najgori ljudi koji su mogli da me zovu sa najgorim mogućim stvarima koje su mogli da kažu.

Prvo je zvala svekrva da mi se žali na drugu snaju. Uspela sam da budem fina 10 minuta a kad je počela da poredi kako ja imam diplomu a druga snaja radi kao frizerka – završila sam razgovor. I naravno na najnediplomatičniji način – danas nju ogovarate a mene ćete sutra, rekla sam joj. Ona je počela da plače…

Zatim je zvao jedan polupoznanik da me nešto upita a uzgred da me informiše o najnovijim zbivanjima na političko-ekonomskoj sceni: vratio se iz Dominikane sa odmora i otišao pravo da kupi džak brašna i šećera jer dolaze teška vremena. Uzgred je prokomentarisao o pojavi kanibalizma i to baš u Moskvi i to baš u ovom životu i to baš sledeće godine. Pitam ga sad već neravnodušno kako kanibalizam, oprezno sa tom rečju, zar on ne zna njeno pravo značenje – i on mi naravno jako lepo i jako opsežno priča o tome kako ovde živi 15 miliona ljudi i kako se sprema velika kriza i kako ćemo da gladujemo a oni najhrabriji će da jedu nas manje hrabre...

19. decembar 2008.
Zvali sa posla da dođem po platu. Zašto ništa ne osećam, ni radost ni tugu?
Šef nas je sve sakupio da nam podeli bele koverte. Razmišljam, ima nečeg perververznog u belim kovertama…

Dajući mi platu, prokomentarisao je kako je jednom negde u Srbiji video svinju od 400 kilograma. Razmišljam da li aludira na glad…

A onda je održao zdravicu. Zdravica se sastojala iz fantastičnih reči: kako nas čekaju teška vremena, kako nam je smanjio platu za trećinu, kako nismo ni svesni šta nam se sprema u 2009. i kako je on već kupio 4 kilograma svinjetine u konzervama. Okrećem se bezuspešno i tražim najmanji znak začuđenosti ili neverice kod drugih – ma šta on to priča?!…ali nema, nema ničeg. Svi su takođe nekako uplašeni od nadolazećeg…

Vratila se kući metroom sa dvoje kolega. Jedna je uspela da procedi kroz zube nešto nalik na SREĆNA NOVA i dodala Nek Bog sačuva našeg šefa i njegovu firmu....
Više nisam ravnodušna. Mislim da sam pomalo utučena i da me jedna fobija već merka.
Mislim da narodnjački ludim. I to u tuđini!

20. decembar 2008.
Jutros me je probudio Milorad arhitekta da mi saopšti da više nema potrebe da držim časove maloj Katarini. Razmišljam o njenom lepom imenu i dodajem, naravno da nisam odolela, kako ga u celosti razumem jer malo je, zar ne, banalno držati časove dok velike sile besomučno ratuju za resurse…

Tako je tamno u stanu mada su sva svetla upaljena…

Muž me je u jednom trenutku pozvao da mi saopšti da su otpustili nekoliko radnika i da je tu odluku baš on morao da donese. Tešim ga ravnodušnim glasom baratajući činjenicama – Mili, viša sila…ne uzbuđuj se…uostalom zar ti nisi direktor personala?! I naravno slušam njegov već poznati komunistički komentar – Ali ljudi nisu psi…Bože, a ja kao to nisam znala do sada. Pa i ja sam nečiji pas sa belom kovertom…
Loše mi je…psihički i fizički. Tražim izlaz. Mehanički.

Rešila da ne čitam vesti, da ne pričam sa sumnjivim personama, da se ne javljam na telefon, da ne gledam televizor, da kupim knjigu Stilistika nove ruske reči i da se bacim na nju!
I da jedem. Redovno.

Nisam spavala celu noć.  Uzela srpske lekove. Prave.…(/slika3) 21. decembar 2008.
Ostalo je još nekoliko dana do Nove godine.

Izašla na ulicu. Otišla da kupim cigarete. Sneg.

Žena kavkaske nacionalnosti me gađala u glavu metalnim novcem. Naime kad sam joj izručila sitninu od deset kopejki u vrednosti samo jedne rublje plus ostatak u papirnim novčanicama – rekla mi da ne primaju sitninu. Ja sam insistirala da uzme i rekla joj da ću zvati inspekciju. Ništa joj verovatno drugo nije preostalo, nego kad sam se okrenula sa cigaretama u rukama da me gađa iz besa. Mislila sam da mi krv curi koliko me je iznervirala…Stranac protiv Stranca…

Muka mi je. Prava. Nešto nije u redu. Sa mužem zategnuti odnosi…ni kriv ni dužan, čini mi se. Ili jednostavno razlika u mentalitetu…

22. decembar 2008.
Znam da grešim. Znam da treba da se borim…ali TO je jače …
Ipak otišli na bazen. Na -10 ja idem na bazen! Meni je u Beogradu hladno bilo i na +25…
Tamo naravno “babuški” sa zviždaljkama i crvenim trakama na ruci. One su svuda. Tihi ali vredni i sigurni čuvari reda i poretka…Naravno, moja reakcija na njih ni ovog puta nije izostala…plače mi se ali to se ne vidi u bazenu…

Kao kompenzaciju – muž me vodi u bioskop na „Bumažnova soldata“. Sjajan film!
Moje tiho ludilo danas ima predah…

23. decembar 2008.
Morala da siđem u metro iako je to “najuvredljiviji” prevoz u Moskvi, ali je i najbrži… Posmatrala ostale putnike: pospani iskrivljenih lica sa nekim čudnim malim tortama u providnim kutijama…mnogo njih neruske nacionalnosti sa strašnim brazdama na čelu. Razmišljam – to je od preteškog posla za jako jako male pare…

Gasna afera polako se sprema – to znaju oni koji čitaju nezavisne novine…a takvih je jako jako malo…a i nisu baš nezavisne…

Moskva se sprema za:
a. Novu godinu
b. Krizu i rat
v. %