Tri zlatnika od komandanta za neustrašivog bombaša

Orden Karađorđeve zvezde sa mačevima i dve medalje za hrabrost „Miloš Obilić” doneo je iz Velikog rata u rodnu Belu Reku na Zlatiboru rezervni pešadijski narednik Branko Popović.

„U trećoj četi prvog bataljona 4. pešadijskog puka 'Stevan Nemanja' za odlikovanje sam predložen kao vođa jurišnog odeljenja na položaju spram Guništa kod Bijelih voda 1916. godine, gde sam izvršio prepad na neprijatelja i tom prilikom naneo mu velike gubitke”, naveo je Popović u personalnoj vojnoj dokumentaciji kao razlog za dobijanje Karađorđeve zvezde.

Taj događaj zbio se u jesen 1916. kada su Užičani i delovi Dobrovoljačkog odreda vojvode Vuka vodili uporne borbe protiv 21. bugarskog puka. Dugo je komandant Krsta Smiljanić sa osmatračnice razgledao bugarska utvrđenja na suprotnom ćuviku, ali pogled nije mogao da mu dopre do dobro skrivenih neprijateljskih haubica. Uvidevši da durbin ne može pomoći, komandant reče posilnom da mu pozove Branka Popovića, komandira jurišnog odeljenja.

„Ubrzo je pred proslavljenog komandanta stigao otresit tridesetogodišnjak, osrednjeg rasta ali velikog srca. Svi ratnici u 4. puku poznavali su ovog neustrašivog bombaša čije su bombe rušile turske karaule, kosile švapske streljačke strojeve u okršajima na Kolubari, rasturale bugarska mitraljeska gnezda na Kajmakčalanu. Iza Brankovog odeljenja neustrašivih bombaša svuda je ostajala pustoš. U jurišu prvi, u povlačenju poslednji, potvrđujući staro ratničko pravilo da samo hrabre prati sreća. U jednom bombaškom okršaju uspeo je da Bugarima povrati sedam njihovih bombi pre nego što su eksplodirale. Šinjel mu je bio sav izrešetan, a na telu nigde ogrebotine. Tek u novembru 1916. na Crnoj čuki jedno zrno mu je okrznulo levu ruku, ali bez posledica”, beleži o junaku Zlatiborcu tekst na užičkom sajtu „Užičanstveno”. 

– Popoviću – poče smireno komandant Krsta – kao što znaš ispred nas su snažna bugarska uporišta na onom ćuviku. Nismo uspeli da ih lociramo. Ti imaš veliko iskustvo, prošao si kroz najteže situacije...

– Gospodine pukovniče – ako treba poći ću i sada.

– I te kako je potrebno. Pođi noćas sa odeljenjem prema onom brežuljku, osmotri teren i signalom nam označi glavna uporišta.

Tokom noći Branko je krenuo sa vodom svojih bombaša, ali pravcem koji je komandant označio nije se moglo proći. Napred nije mogao, a neobavljenog posla pred Krstu nije želeo, pogotovo posle komandantovih pohvala. Poveo je odeljenje levom stranom, obišao brežuljak i oko ponoći se našao neprijatelju iza leđa.

Za to vreme pukovnik Smiljanić nervozno je šetao i gledao u pravcu bugarskih položaja. Najednom, na licu starog ratnika pojavio se osmeh zadovoljstva: nebom su, jedna za drugom, letele tri rakete pokazujući skrivene bugarske haubice.

Zazvoniše telefoni, preneše se naređenja i oglasi srpska artiljerija. Kao da se gromovi u prohladnoj noći sručiše na neprijateljske položaje. Kad artiljerija obavi posao, razleže se gromoglasno „ura” i pešadija krenu u juriš. Pritajeno u bugarskoj zaleđini Popovićevo odeljenje bombama dočeka rastrojene Bugare i nanese im osetne gubitke.

Sutradan komandant Krsta ponovo poziva podnarednika Branka Popovića, Kad je bombaš ušao u zemunicu, Smiljanić ustade, poljubi tog svog zemljaka i čestita mu na podvigu.

– Koliko imaš gubitaka – zapita ga.

– Gospodine komandante, svi smo u stroju, niko nije ranjen.

– Ti si, ponoviću, pravi junak svog puka i našeg Zlatibora. Sa svojim odeljenjem od danas imaš 15 dana odmora – reče komandant i u ruku svog zemljaka stavi tri zlatnika.

Po završenom Velikom ratu Branko Popović se vratio u Belu Reku. U rodnoj kući oca nije bilo, umro je 1916. ne dočekavši da vidi sina i ponosi se njegovim junaštvima. Ratni junak Branko ostao je sa majkom i porodicom (sa suprugom je imao tri sina i ćerku) na posedu od 11 hektara brdske zemlje. Ostalo je upisano u vojnom dosijeu da mu je vladanje i ponašanje bilo primerno, dostojno odlikovanja koja je nosio. Branko Popović preminuo je u zavičaju 1948. godine, piše „Užičanstveno”.