Publika nepogrešivo oseti istinu

U godini koja je za nama svojom scenskom poetikom posebno se izdvojio Vladan Gajović, prvak Drame Narodnog pozorišta u Beogradu. Zaticali smo ga na različitim destinacijama, zbog brojnih snimanja, gostovanja, proba novih projekata… U tom zgusnutom rasporedu stigao je da uradi dve premijerne predstave. Prva je „Čekajući Godoa” Samjuela Beketa u režiji Tihomira Stanića na sceni beogradskog Dorćol placa, u kojoj je ostvario lik Estragona, a gotovo u isto vreme osvojio je publiku snažnim glumačkim izrazom kojim je obojio kompleksnog Andreja u predstavi „Otac” Florijana Zelera u režiji Nataše Poplavske na sceni Nikšićkog pozorišta. Specijalna nagrada „Ardalion” za tumačenje Budimira Stanišića, odnosno dramski monolog u predstavi „Heroj nacije” Ivana M. Lalića, u režiji Milana Neškovića i produkciji Nikšićkog pozorišta sustigla ga je na nedavno završenom 30. jugoslovenskom pozorišnom festivalu „Bez prevoda” u Užicu.

Nenametljivi, distancirani Vladan Gajović podelio je sa nama emocije, utiske i razmišljanja kojima se vodio istrajavajući u ulozi ostarelog Andreja, junaka Florijana Zelera u komadu „Otac”, junaka koji se bori sa demencijom.

Kako ste razvijali karakter Zelerovog Andreja koji se suočava sa gubitkom jasne percepcije stvarnosti?

Kao i u svakoj predstavi, najpre sam se posvetio analizi teksta, pa onda i svom liku i njegovim odnosima sa ostalima, zajedno sa rediteljkom Natašom Poplavskom i ansamblom Nikšićkog pozorišta. Zeler je izuzetno suptilno napisao lik Andreja: kroz replike, tišine, situacije, kao i ono što sam govori o sebi, a i drugi likovi govore o njemu. Tokom rada postepeno sam ulazio u njegov svet, trudeći se da razumem stanje čoveka koji polako gubi sebe, a da toga nije svestan. To je bolest koja te ne čini vidljivo bolesnim, ali ti postepeno oduzima identitet i kontrolu nad sopstvenim životom.

Koliko je zahtevno scenski oslikati i preneti publici kompleksne emocije i konfuziju koje ova uloga podrazumeva?

To je istovremeno i veliki izazov i veliko uživanje. Andrej je lik pun emocija, između straha, zbunjenosti i retkih trenutaka jasnoće. Povezao sam se sa njegovim unutrašnjim svetom i sa pričom koju nosi. Uživao sam u svakom emotivnom stanju kroz koje prolazi, naročito u scenama sa divnom koleginicom Anjom Drljević, koja tumači lik njegove kćerke Ane. Njihov odnos je srž predstave: bolan, ali i pun ljubavi. Andrej je lik bogat slojevima i glumački je pravo zadovoljstvo „plivati” u tako dobro napisanom materijalu.

Kako ste balansirali izražavanje emocija i tehničku preciznost u ulozi koja je toliko teška i emotivno opterećujuća?

Ključ je u meri. Zelerov tekst traži disciplinu: ne možeš ga igrati samo emocijama, ali ni samo razumom. Na svakoj probi smo tražili taj tanani balans između unutrašnje uzburkanosti i spoljašnje kontrole. U jednom trenutku sve je „leglo”. Emocije su potekle prirodno, bez preterivanja, ali sa dubinom. To je ono što publika nepogrešivo oseti – istinu.

Zašto je ova priča relevantna za današnje društvo i porodične odnose?

Zato što je univerzalna i bolno stvarna. Ovo nije samo priča o bolesti nego i o ljubavi, strpljenju i granicama izdržljivosti. Demencija nije samo medicinska dijagnoza, to je ogledalo porodice, njene snage i slabosti. Govori nam o tome kako se nosimo sa starenjem, gubitkom kontrole, ali i o tome koliko (ne) umemo da volimo kada ljubav postane teret.

Da li ste tokom priprema istraživali stvarne priče ljudi koji žive sa demencijom? Kako su vam te informacije pomogle u glumačkom pristupu?

Da, čitao sam i gledao brojne dokumentarce i svedočanstva porodica koje se suočavaju sa ovim stanjem, kao i iskustvo rediteljke koja nam je prenela. Većina ljudi misli da je demencija isključivo posledica starosti ili bioloških promena u mozgu, ali ona često ima i psihološki koren. Snažan, dugotrajan stres, gubitak bliske osobe, naročito deteta, ili duboka životna trauma mogu biti okidač.

Kada čovek ne može da se izbori sa bolom, mozak kao da pronađe „mehanizam zaštite”: povlači se u zaborav, u neku vrstu unutrašnjeg bekstva. Zato mi je bilo važno da igram Andreja ne samo kao bolesnog čoveka već i kao čoveka koji je proživeo veliki gubitak i koji se u stvari bori sa bolom koji više ne može da podnese.

Možete li da izdvojite scenu ili trenutak u predstavi koji je posebno trauma ili koji vam je bio najznačajniji kao glumcu?

Jedan od posebnih trenutaka jeste kada se Andrej rastavlja sa kćerkom Anom i ostaje sam, u tišini, bez svesti o tome ko je i gde je. To je, po meni, najbolniji i najčistiji trenutak predstave, kada više nema ničega osim gole ljudske ranjivosti. Svaki put kada stignem do tog trenutka, osetim da više ne igram, već živim tu sudbinu.

Kao čoveka i umetnika ova predstava me je naučila saosećanju. Kada igrate čoveka koji gubi sebe, počnete više da cenite sve ono što jeste. Shvatite koliko je um krhak, a duša velika. I da je, na kraju, možda najveća ljudska mudrost: oprostiti sebi što ne možemo sve da kontrolišemo.