Bitno je imati osećaj za istinu

Gost „Politikinog” podkasta „Zdrav životni vodič sa Danijelom Davidov Kesar” bio je Nebojša Milovanović, glumac. Diplomirao je na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu 1999. godine, u klasi Vladimira Jeftovića, i od tada je član Jugoslovenskog dramskog pozorišta. U pozorištu je ostvario veliki broj uloga, među kojima su „Nora”, „Uobraženi bolesnik”, „Sumnjivo lice”, „Višnjik”, „Švabica”, „Mletački trgovac”, „Šine”, „Beogradska trilogija”… Popularnost je stekao ulogom Jovana Slobenovića u kultnom filmu „Lajanje na zvezde”, a imao i zapažene uloge u brojnim domaćim filmskim i televizijskim ostvarenjima, kao što su „Bure baruta”, „Vojna akademija”, „Koreni”, „Branilac”, „Jutro će promeniti sve”, „Tajna vinove loze”, „Crna svadba”, „Azbuka našeg života”… Uspešno se bavi i sinhronizacijom, autor je i svojevrsnog kabarea muzičko-poetske vizualne forme s elementima stand-ap komedije.

– Ne verujem samo u ljudske podele, verujem u energiju, verujem u sud, verujem u božju istinu i verujem u dar, pre svega. Radim na sebi jednostavno i radim dobre stvari, bavim se svojim poslom na način na koji sam nekako „razgrnuo” sve što treba kroz sve ove godine i kako sam naučio. Moja je želja da se bavim ozbiljnim stvarima, na ozbiljan način. Bavim se i jezikom i suštinom i odnosima i znam gde sam pogrešio, i ne dozvoljavam da se uljuljkam. Gluma je poziv, to osetite ili ne osetite – istakao je Milovanović.

Za njega recept za srećan život leži u tome da se treba vratiti prirodi i ljubavi prema prirodi.

– Priroda nas može naučiti velikim stvarima, najvećim stvarima. Osećaj za istinu je bitan. Istina dosta toga trpi, ali je jaka, najjača je, zato što je dinamička kao i ljubav. Dinamički je to proces – dodaje Milovanović.

Gost našeg podkasta ima četvoro dece i ističe da mu je porodica utočište i prilika da na malom stvorite i živite svet koji se kleše u borbi i dinamici života, a čiji je osnovni pokretač ljubav. Najveća podrška u životu mu je supruga Tijana, arhitekta.

– Dok sam dolazio u „Politiku” na snimanje podkasta, „vrteo” sam u glavi šta sam sve danas uradio, koliko sam preživeo situacija običnih, svakodnevnih sa svakim detetom i pitam se da li sam bio dobar… „Vrtim” to u glavi, a dan još nije odmakao. To je ta borba, to je ta dinamika. Dinamika je ključna reč u ljubavi i u svemu da prosto čovek mora da bude u tom žrvnju i da tu nekako trudi se da ne upadne u neke zupčanike ili da nekako ne padne neka prašina od brašna po njemu ili da se negde uljuljka... Po deci vidimo kako vreme prolazi, brzo ide, iako mi to ne želimo da priznamo. Vidimo šta znači prolaznost i šta znači nešto što može da ostane i što može da bude utkano. Voleo bih da moja deca budu, to mi je najveća želja, da „ispadnu” dobri ljudi. I da imaju dosta sreće u životu – ističe Milovanović.

U podkastu je objašnjavao i da pokušava da neke stvari koje mu oduzimaju vreme - eliminiše.

– Čini mi se da smo upali u jednu vrstu zamke, da prosto postoji nekako mnogo stvari, da želimo da se osećamo pre svega informisano, a ne da budemo informisani. Čuo sam to u jednom jako dobrom dokumentarnom filmu. Mislim da je to neka sintagma koja prati današnjeg čoveka i zahvaljujući tome je moguća i velika manipulacija… Zahvaljujući tome postoji i velika mogućnost da se ne razluči važno od nevažnog, bitno od nebitnog i mislim da smo tu negde u jednoj vrsti procepa. Osećaj informisanosti nije informisanost. Čovek ima potrebu iz toga što mu nameće savremeni svet da se oseća informisano, da bi mogao da se prilagođava u svim tim kratkim segmentima koji nisu dubinski razgovor… Ljudi ne mogu ni da razgovaraju, „iscepkani” su i kreću se u mnogim različitim društvima, onda žele da se u svakom društvu osećaju dobro i informisano. To nisu informacije, ja to vrlo dobro znam i osećam, to nisu suštinske informacije. Do njih moram doći tako što ću razgovarati i slušati i sa nekim možda ko ne misli kao ja, i sa nekim ko misli kao ja. Ali ih treba uvažavati kao sagovornike i onda samim tim u odnosu na svoj sklop i na svoj habitus, čovek donosi svoje mišljenje i svoju informaciju. Tu bi trebalo se stvori neka kompletna ličnost, odnosno bar zrno kompletne ličnosti – kaže naš sagovornik.

Govorio je i o prelomnim trenucima u životu, kada je prvi put pao na prijemnom ispitu na FDU, pa je upisao veterinu, pa bi se naredne godine opet vratio na FDU i uspeo da upiše ovaj fakultet.

– Naučio sam da je mnogo važno da se ne odustaje. Imao sam savete svog profesora ali to nije bilo u saglasju sa mojim mišljenjem kako i zbog čega bih odustao. Nikada nisam zažalio što nisam završio veterinu, zato što to mene nije mnogo privlačilo. Bio sam dobar đak, dobro su mi „išle” i prirodne nauke, mogao sam da odem i na medicinu, stomatologiju, farmaciju… A izabrao sam veterinu. Niko u mojoj okolini, bližoj i daljoj, nije imao bilo kakvog dodira sa glumom. Možda bi moje osećanje bilo u startu drugačije da sam odmah položio primeni na FDU, jer znam s kakvim osećanjem sam došao, pun gordosti, mlad, nadmen… Očekivao sam prosto da samo dođem da se javim i da će oni mene primiti kao prvog na listi, a niko me nije pogledao. A onda sam imao nekih godinu dana, pauze. Donekle sam sazreo u nekim segmentima, nekako sam bio bliže autentičnosti. Jednostavno sam bio lišen nekih stvari koje su efemerne. Važne su životne lekcije, da ih čovek shvati na neki pravilan način i onda odatle može da da gradi svoj identitet i svoju vertikalu i odatle može i da nekako zrači nečim što se zove iskustvo, a da opet ima dovoljan osećaj za meru, istinu i za prirodnost, da zna da je dovoljno zračiti, da možda nije ni umesno, ni skladno, ni pristojno preterivati u svemu tome i to nekom spočitavati... Ja sam imao to iskustvo i kada sam radio jedno vreme i na privatnoj akademiji i vodio neke mlade ljude, glumce. To iskustvo mi je bilo vrlo dragoceno i želeo sam da to pronađu kroz sebe. Sad idem dalje, to je bio jedan segment mog života – pojasnio je Milovanović.

Milovanović je rođen u Valjevu, a na sam pomen rodnog mesta ističe da mu se dopalo kako se Branko Ćopić bavi uspomenama u svojoj knjizi „Bašta sljezove boje”, gde on zapravo priča o tome šta su uspomene i koliko su one dragocene.

– To nije više taj grad, ali to jeste grad u kojem sam odrastao i proveo detinjstvo, dečaštvo i jedan deo mladosti, u kome su mi prijatelji, roditelji, rodbina, prve ljubavi… Ali, to više nije to. Odem tamo, ali trudim se da ne tražim baš te staze, jer toga više nema. Ali volim Valjevo, ponosan sam što sam tu živeo, nikad ga se nisam odrekao i drago mi je zbog toga. Znam šta je dobro tu, znam šta nije dobro, šta je kvalitet, šta je prednost odrastanja u malom gradu, a opet s druge strane znam koliko traju i koliko su važna prijateljstva koja traju po 30–40 godina, koja su neraskidiva. Nema ih mnogo, ali to je najdragocenije – naglašava Milovanović.

Njegov stav je da ono posle čega se ustaje i nastavi dalje je na korist duše, a porazi mogu da budu dobri ukoliko se iz njih izvuče pouka…

Ljudski grehovi i suština zla

Gost našeg podkasta kaže da se uvek trudi da ide dalje, da ide napred i veruje da je ovo što sada radi plod nekolicine predstava u kojima je igrao, i nekog njegovog iskustva, odabira, glumačke i privatne zrelosti.

– Trenutno igram jednu predstavu, zove se „Bogojavljenje”, koja je nastala po motivima istoimene poeme Matije Bećkovića, i drugih njegovih pesama i nekih eseja. Ana Đorđević je to sve divno izvukla, dopisala, raspisala na nivo drame i režirala. Igraju Svetozar Cvetković, Milan Filipović i ja. Izuzetno se radujem, jer to je naizgled mala produkcija, mala po formatu, ali ne po dometu. To su neke biblijske scene, prosto to je nešto čime se mi bavimo, čime sam ja oduvek želeo da se bavim kao glumac, što mi se povremeno dogodi. Radimo sa divnim partnerima u divnoj režiji, neopterećeni vrstom uspeha i nečeg što često može da nas odvede u kanal i stranputicu, a zapravo publika to prepoznaje. Bavimo se ljudskim grehovima, ljudskim podelama, suštinom zla, nečim što su večne teme u pozorištu. Radim i na monodrami „Bašta sljezove boje”, Branka Ćopića, Egon Savin je to dramatizovao, on to režira i ozbiljno se spremamo, pošto ja nisam imao takav zahvat do sada. Za nekoliko meseci biće premijera predstave. Radimo je dubinski, iako po formatu ne može biti manja jer je monodrama, ali ja se susrećem sa veličanstvenom literaturom – istakao je Milovanović.

Ne treba se „uzvezditi”

U podkastu je bilo reči i tome kako neke ljude slava zna da „ponese”… Danas je kao nikad ranije raširen fenomen da budeš poznat, nije važno zbog čega, a to nije povezano samo sa glumom.

– Sad imate razne načine, razne mogućnosti, vrlo jednostavne da dobijete svojih pet minuta slave. Čak i na neke najgluplje načine.

Samo je važan taj trenutak i važan je broj pratilaca na društvenim mrežama i medija, broj klikova. I već popodne nije važno. Ali tad je bilo to - to. Ja se samo pitam šta se dešava sa ljudskim glavama. To je veliki problem, niko se to ne pita. Možda bi se neko „uzvezdio” da je na mom mestu. Ali nekako ljudi to u mom slučaju ne vide. To je moj put. Ja to znam. To je nekad i bolno i ovako i onako. Ali ja znam da balansiram. Znam šta to može dobro da donese, ali uglavnom loše donosi. Pogotovo ako to nije shvaćeno kako bi trebalo da bude shvaćeno, pogotovo u sredini kakva je naša. Imamo mnogo takvih primera. Kad pogledam nekog mladog glumca ili glumicu koji tako zrače nekom divnom energijom i prirodnošću, onda samo u sebi pomislim ili im kažem, nenametljivo, da je važno da ih ne ponese popularnost. Ja sam pre 25 godina glumio u filmu „Lajanje na zvezde” i ne mogu da kažem da me baš nije ponelo… Ali to nije bilo vreme društvenih mreža, to je bilo vreme bioskopa i drugih stvari… Danas su preskočeni koraci. I danas je čak teže mladim glumcima zbog toga. Iako su se, na primer, meni u to vreme dogodila dva velika filma, „Lajanje na zvezde” i „Bure baruta”, u godinu i po dana. Tada još nisam završio FDU, a već sam radio u „Ateljeu”, u JDP-u, dobio sam stipendije.... To su bile velike stvari. Međutim, ti filmovi su sigurno radili i za mene jer su oni preživeli vreme. Ja nisam to tada znao ali ti filmovi su postali kultni, tako da ih ljudi i dan danas pamte – rekao je Milovanović.

POGLEDAJTE CELU EPIZODU