Dejton je mrtav, živeo Dejton

Možete li da zamislite Baščaršiju kako krajem iduće godine, netom posle redovnih izbora, gleda na TV Fejs Bakira Izetbegovića kako se za stolom dogovara o budućnosti Bosne s omraženim Dodikom i skoro pa istim Čovićem, a nema Šmita, nema Marfija, a ima ravnopravnog dijaloga, konsenzusa, kompromisa, možda i razlaza. Aman, jarabi!  Pošto su rekli da je Dejton za njih „ludačka košulja”, verovatno će za novi dogovor, pošto ga potpišu, reći da je za bošnjake mastan konopac. Ali ovoga puta će se tražiti trajnije rešenje od Dejtona.                
Dejton je mrtav, živeo Dejton! Tokom decembra su u Banjaluci, Beogradu, Zagrebu i van „eks ju” prostora održane desetine skupova na kojima su razmatrani brojni aspekti i kontroverze ovog sporazuma. Ako se obeležava datum potpisivanja, onda bi to bio Pariski, a ne Dejtonski. Ako je praktično sve bilo dogovoreno u Dejtonu, opet nije tačno, jer tu se samo natezalo oko detalja, a suštinu (ustavni principi i teritorijalno-etnička podela 51/49) prethodno je utvrdila Kontakt-grupa u Ženevi, pa bi Dejtonski mogao da se zove i Ženevski. Ako ime sporazuma posmatramo sa stanovišta sadržaja, onda je to, u stvari, bio Karington-Kutiljerov plan od pre početka rata, koji je Alija najprije potpisao pa povukao potpis, a Holbruk ga praktično plagirao. Ako je sa stanovišta procedure, nijedan od naroda nije referendumom prihvatio Dejton, a i na separatnim skupštinama poslanici nisu glasali, nego je rešenje primljeno na znanje kao informacija o dogovoru tri nacionalna lidera.        
No, to su bile godine klimaksa moći jedine supersile, pa su uspeh SAD pripisale samo sebi. Istina, i SAD su doprinosile uspehu sporazuma. Kada bi u vojnoj bazi „Rajt Paterson” u Ohaju ponestao autoritet argumenta, korišćen je autoritet superiorne sile. Aktere na terenu prethodno su bombardovali, podizali im optužnice za ratne zločine, zavrtali im ruke.          
Ali čemu uopšte tolika priča o sporazumu koji je važio samo godinu i po, do kraja Biltovog kratkog mandata, do uvođenja Bonskih ovlašćenja, koja su suštinski suspendovala Dejtonski sporazum? Ima nekog smisla, mada ne i dovoljno značaja, da se posle 28 godina slavi nešto što je trajalo svega manje od dve godine. Revizija Dejtona gotovo da je počela umesto primene. Uvedena su Bonska ovlašćenja bez ikakvog ubedljivog razloga. Nije došlo ni do kakvih dramatičnih prepreka u implementaciji, koje bi opravdale uvođenje diktatorskih ovlašćenja V. P. Niti je bilo ikakvog zabrinjavajućeg otpora primeni, a Dejtonu je oduzeta šansa da se testira u praksi. Umesto „ohrabrivanja, podsticanja, savetovanja, podrške...”, kako je Aneksom 10 definisana podrška visokog predstavnika stasavanju domaćih demokratskih institucija, zavedena je svemoć inostranog protektora. Dakle, očigledno je prethodno postojao naum da se Dejtonom zaustavi rat, a onda počne s njegovom revizijom, sve do faktičkog ukidanja u prilog unitarnoj građanskoj državi. Dejtonski sporazum preporučivao se kao ravnomerna raspodela dobitaka i gubitaka na sve tri nacionalne strane, i to je uglavnom i bio. Revizija je, međutim, izvođena u prilog bošnjačkoj, a na štetu Srpske.         
Sam Vestendorp, koji ih je dobio, na prvu je reagovao: „Ovo je u suprotnosti s Dejtonom!”. Venecijanska komisija to je na zahtev RS i potvrdila, ali oni se na to nisu obazirali... Naprotiv, sedam v. p. istrajno je radilo, neki postepeno (Lajčak, Incko...), neki pojačavanim tempom (Petrič, Ešdaun...), a samozvani v. p. Šmit je dodao gas do daske.     
Izetbegović je još prilikom potpisivanja u Parizu rekao „Ovo je nepravedan mir, ali je svaki mir bolji nego nastavak rata”, što je praktično značilo – kada se uspostavi mir, nastavićemo borbu da bude i pravedan. Zapadni kreatori Dejtona, na čelu sa Holbrukom, diktirali su ritam, što potvrđuje legendu o tome da mu je u trenutku njegovog kolebanja na uho šapnuo: „Potpiši, a mi ćemo se kasnije pobrinuti za Srpsku” Pod parolom „Dejton doneo mir, ali ne i političko rešenje za BiH”, počele su priče o Dejtonu 2, Dejtonu plus, neophodnim ustavnim reformama, o komplikovanom, sporom i skupom sistemu. Bila je to floskula, jer je upravo političko rešenje donelo mir, kao što je rat izbio upravo zato što ga nije bilo, što tri nacionalne strane nisu mogle da se saglase o budućnosti BiH. Posledica je što danas imamo nekoliko Dejtona: jedan je izvorni ili slovo Dejtona, drugi je ostatak Dejtona koji se primenjuje, treći je duh Dejtona, što znači da može sve, ali će se svi, i oni koji ga ruše i oni koji ga brane, pozivati na Dejton u različitom značenju. Igra „gluvih telefona”!          
Slovo Dejtona poslužilo je Dodiku da Zapad uteruje u laž, da ih podseća šta su Srpskoj sve oteli i nametnuli mimo dejtonskog Ustava BiH. Da, oni se nisu na to mnogo obazirali, ali mnogi političari, novinari, pravnici, naučnici nisu bili lenji da uporede šta piše u sporazumu, a kako se primenjuje. Najugledniji predstavnici akademske zajednice SAD, angažovani kao predsednički savetnici, poput Kisindžera, upozoravali su: „Mi možemo u Bosni vojno da pobedimo, ali ne možemo ništa da rešimo”. I zaista, ni nakon 30 godina nisu ništa rešili. Naprotiv! Ali, dok je postojala jedina supersila, svi su je bespogovorno sledili i ne jednom desilo se da raznorazni zapadni izaslanici, posle zvaničnog saopštavanja novih pritisaka, pretnji i ucena, privatno kažu: „Razumemo vas, sve ste u pravu, ali moje je samo da vam prenesem stav naše vlade...” Jedino je Putinova Rusija bila dosledna i Lavrov je postojano ponavljao „Podržavamo Dejtonski sporazum!”, što je podrazumevalo izvorni, originalni, ono što piše. Ruski ambasador je u znak protesta napustio PIK, ruski predstavnik SB UN godinama je prezentovao kontraizveštaj Srpske na izveštaj V. P., blokirao rezoluciju o srebreničkom genocidu. Rusija šalje energente po niskim cenama, daje povoljne kredite, finansijski pomaže. Putin srdačno prima Dodika, Rusi Srbe kao svojtu, baš kao Male Ruse.          
SAD su, naprotiv, bile nosilac ovog procesa neokolonijalnog maltretiranja srpskog naroda u kontinuitetu Klinton–Obama–Bajden. Predvodile su zapadnu koaliciju za sankcije, izolaciju, smenjivanje režima, za oružanu intervenciju Srpskoj i Srbiji, bombardovanje osiromašenim uranijumom. Pre „Milosrdnog anđela” u SCG bila je „Namerna sila” na srpske položaje u Bosni. I baš kad je kolektivni Zapad naumio da otimanjem čela vlasti i javnog vlasništva dokrajči Srpsku, Trampova administracija napravila je spektakularan zaokret. Nije da je za Dodika i Srpsku bio neočekivan, ali jeste dočekan u poslednjem trenutku. Landau je prilikom obeležavanja jubileja Dejtona izneo novu politiku prema BiH.          
U decembru prošle godine kazuje: „Više se nećemo mešati i nametati svoja rešenja, ali spremni smo da sarađujemo samo ravnopravno sa sve tri strane u BiH, i to na konkretnim, racionalnim i pragmatičnim rešenjima, a ne na transcedentnim idejama”. Ubrzo je pozvao Željku Cvijanović i poslao Dodiku ponudu SAD: ovaj se povukao s funkcije i zadržao neokrnjenu realnu moć, a bezmalo sutradan, onaj je ukinuo sankcije vođstvu Srpske. 
Mnogi se pitaju šta je nastavak, šta je Dodik još obećao, mada su i Landau i on najavili da je to novi dogovor o BiH. Predsednik SNSD-a čak je odmah rekao da će inicirati razgovor lidera tri vodeće stranke tri naroda. A evo u četiri dana četiri izjave koje daju tempo.             
Lavrov (14. 12): „Bilo kakve izmene Dejtonskog sporazuma mogu biti sprovedene samo na osnovu konsenzusnih odluka koje samostalno donose svi narodi u BiH u okviru dijaloga, uz uzajamno poštovanje, bez spoljnog mešanja i striktno u skladu s utvrđenim ustavnim procedurama.” Čović (15. 12): „Ovako više ne može! Primiče se trenutak za otvaranje pregovora o budućnosti BiH. Lideri tri konstitutivna naroda treba hitno da sednu i potraže rešenja.” Cvijanovićeva (16. 12): „Od EU ne tražimo niti više očekujemo zaštitu. SNSD više ne može da troši vreme na popravljanje nepopravljivog.” Dodik (17. 12): „Iz SAD je dobijena strategija koja je šansa za BiH. Ako ne bude dogovora, BiH neće postojati. Postojaće samo ono što može da funkcioniše, a to je Srpska.” Funkcionišu i FBiH i BiH, ali nikako.         
Na nekom „zboru derviša” Bakir je, navodno, rekao: „Važno je da se primirimo ove Trampove četiri godine, onda ćemo nastaviti...” Ali nisu ga čula muslimanska braća na plaži u Australiji, neće ni oni koji se tek spremaju, možda i u Bočinji i Maoči. I eto ti belaja. Možda i Bošnjaci počnu da slave Dan Dejtona. Postaće im jubilej, a ne, kao do sada – komemoracija.
*Profesor emeritus

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista