Kragujevčanin sam, iz Niš

Kragujevac – Kolege i prijatelji kažu: „Bolje peva, nego što priča”. Ali, sa kragujevačkim tenorom Vojislavom Vojom Spasićem mi smo vodili, nadasve zanimljiv, razgovor. O njegovim počecima, porodici, nesvakidašnjim nastupima na stoličici, ribolovačkim trofejima, muzičkoj sceni u Kragujevcu...

– U Nišu nisam položio ispit za pevanje i violinu. Profesori su mi rekli: „Nisi ti, mali, za to”. Sa dvanaest godina, sam samcit, dođem u Kragujevac. Tu sam, u srednjoj muzičkoj, položio za violinu. U pauzi između časova pomalo sam pevao. Čuo me je profesor istorije muzike i solo pevanja Milan Nešić, i rekao mi je: „Dođi sutra kod mene u kancelariju”. Mislio sam da je u pitanju neki ukor, kad će on: „Ti si od sutra moj đak na solo pevanju” – priča Voja, samo „veze” od samog početka razgovora za „Politiku”.

Rođen je u Nišu 1980, a 1992. došao je u Kragujevac. Nije da nije verovao u sebe, ali nije mnogo ni očekivao. Ipak, ispalo je bolje nego što se nadao. Danas je Voja prvi tenor grada, umetnički direktor OKTOH-a (Oktobarske muzičke svečanosti), direktor Muzičke umetnosti i delatnosti Krunskog kulturnog centra i član Muzičke omladine Kragujevca.

Kao umetnički direktor OKTOH-a, Voja je najzaslužniji što Kragujevac odnedavno ima i opersku scenu. Uz pomoć mentora, profesorki Branke Radović i Radmile Bakočević, izneo je projekat opere „Na uranku” Stanislava Biničkog, po libretu Branislava Nušića. Pod dirigentskom palicom Miodraga Janoskog i u režiji Branislava Popovića, opera je premijerno izvedena 31. oktobra prošle godine na sceni Knjaževsko-srpskog teatra.

– Bio sam mrtav umoran kad je došla premijera, ali tremu nisam imao. Ulogu Radeta pevao sam bar dvadeset puta. U Beogradskoj operi 1999, potom u Jasici na manifestaciji posvećenoj Stanislavu Biničkom, onda u Banjaluci... Ipak, ovaj nastup mi je najznačajniji. Kragujevac je dobio opersku scenu, a premijera je postala deo istorije ovog grada – kaže Voja za naš list.

On smatra da Kragujevac ima dobru muzičku scenu i naglašava uloge hora „Liceum”, Gradskog kamernog orkestra „Šlezinger” i, naravno, srednje muzičke škole „Miloje Milojević” iz koje je potekao.

– Krajnje je vreme da imamo i simfonijski orkestar. To nam nedostaje, baš kao i prostor za umetničko-pedagoški rad. Još kad bi pozorište dobilo novu zgradu...

Pitamo ga da li razmišlja da se preseli u Beograd, da tamo nastavi svoju karijeru, a Voja odmah odgovara: „Neću. Ja sam Kragujevčanin iz Niš”.

Od tenora najviše ceni Plasida Dominga, ali sam nije posebno zainteresovan da ga porede sa uzorima. „Volim da budem samo Voja, meni je to dovoljno”.

Na sceni, međutim, nije tako skroman. Njegovi nastupi na stoličici u Svečanoj sali Prve gimnazije dobrano umeju da razgale pomalo uspavanu kragujevačku publiku.

– „O sole mio” pevao sam sigurno više od sto puta, ali nikad na isti način. Uvek se potrudim da nastup bude drugačiji. Ta čuvena stoličica, na primer. Volim kad se publika pita: „Šta li će sad da uradi”. Nije reč o neozbiljnosti na sceni već o neophodnom dodatku koji, naravno, mora da bude prezentiran sa ukusom.

Smisao za „foru” je, najverovatnije, nasledio od dalekog, osmog po starini pretka Todora koji je svirao violinu i imao svoju seosku „bandu”. Ozbiljnost u pripremi nastupa usadili su mu majka Živka i otac Dragan, teoretičari muzike i pedagozi. Ali, ko zna šta bi od svega ispalo da nije bilo primadone Radmile Bakočević u čijoj je klasi, sa ocenom deset, diplomirao 2003.

– Nisam siguran da li bih uspeo da nisam imao stručnu, ali i ljudsku pomoć ovog vrsnog pedagoga. Na njenoj klasi sam se osećao kao deo jedne muzičke porodice. To mi je mnogo pomoglo – naglašava naš sagovornik.