O digitalnom asistentu i o čudima isceljenja u manastiru Tumane

Zanimljivo je kako se pojedinci, koji sebe smatraju „naočitim” i „prvenstva raznih dostojnim” članovima Crkve, ne ostavljajući, valjda, kao veliki inkvizitor, Onome, koji je istinska glava Crkve, pravo da se „meša” u njihove postupke, ovih dana i meseci bave temom navigacije, generisane uz pomoć programa VI, na jednom manastirskom sajtu. Zapravo se bave praznim raspravama na temu hoće li jedan mali digitalni asistent, koji je gotovo predstavljen kao preteča antihrista, a zapravo je običan softver koji služi lakšem snalaženju među informacijama, sablazniti veru. 
Zašto je taj softver problem? 
Zato što realno nije problem, ali je, eto, poslužio za skretanje pažnje sa realnih problema. 
Dok se vode stvarne borbe i ceo svet se nalazi u ozbiljnom previranju, dok ljudi traže istinske vrednosti umorni od konstantnog informativnog bombardovanja novim ideologijama i promocijom iščašenih „vrednosti”, dok tragaju za pravdom, istinom, isceljenjem duše i tela, molitvom, rečima utehe i ljubavi, dotle oholi pojedinci žmure na svu tu realnost i predstavljaju auditorijumu kako će nas veštačka inteligencija u vidu sićušnog digitalnog asistenta porobiti.

Ne plaše se da će ljude oterati od Crkve kao lađe spasenja svojim elitističkim, nadmenim stavom, ne broje živote koji su uništeni ili se uništavaju u obračunima visokih sujeta, ne pitaju se kako da sačuvamo prirodu koja je dar od Boga i telo čovečanstva i bez koje nema zdravlja ni života. Ne pitaju ni kako bi Hristos, glava Crkve, odgovorio svima onima koji sa verom traže odgovor na svoju muku i patnju. Neprijatelj se izmišlja, stvara u svesti i vojske mraka ga odmah oglašavaju na sva zvona – prvo su to bili neistomišljenici, pa predstavnici drugih crkava, pa izvesni plaćenici, prozapadni krugovi, pa sad, u nedostatku mašte, a gonjeni zavišću i manijom, biće to i bratstvo jednog od najposećenijih naših manastira. Dok je istinsko zlo vlast čoveka nad čovekom, smrt, bolest, greh i sve anomalije ovog prolaznog postojanja, izgleda da je mnogo lakše stvoriti neprijatelja po meri – fiktivnog, ili od stvarnog načiniti fiktivnog i trošiti vreme na besciljnu borbu sa njim. 
Iako naša vera jasno i kroz Sveto pismo i Sveto predanje i celom svojom istorijom svedoči da je idolopoklonstvo ozbiljan promašaj, najopakiji vid vlasti čoveka nad čovekom, dotle mnogi od sebe prave idole, protivno Pismu i Crkvi, a hule na svetitelje koji su ljubavlju i skromnošću probdeli život i koje Bog proslavi i dade za utehu ljudima.

Dok monasi pozivaju na liturgiju i na molitvu i stavljaju ispred sebe svetitelje Crkve kao zajednice, dotle oni kojima to smeta slikaju samo sebe, praveći idole od sebe, hvaleći se taštinom i praznim rečima, nekakvim silnim znanjima, koja samo nadimaju, a od kojih realnu korist nemaju ni oni koji propovedaju ta znanja, a ni narod koji očekuje utehu. Neka svako veran prosudi gde oseća veru, smirenje, utehu i zajednicu, a gde postaje rob tuđoj, zemaljskoj taštini i prevari. Posmatrajući dešavanja u našem narodu, koji ne samo što pati od unutrašnjih nevolja, već je smućen i malignim uticajem globalnih trendova kao što su konzumerizam, otuđenje, razni vidovi savremene idolatrije, razumno je da uvidimo da je gostoljublje manastira, otvorenost njegova za sve i svakoga jedan od retkih darova koji pravoslavne zemlje imaju. Koliko i kako taj dar, jedan od najvećih, svaka manastirska obitelj ostvaruje, koliko se trudi, ostaje da se prosudi kroz iskustvo.

Izvesno je da ljudi ne hrle tek tako tamo gde se ne osećaju dobrodošlim. Gostoljublje manastira Tumane ne svedoči virtuelni svet već je to iskustvo realnosti – realnog života, pojedinaca (od kojih neki i ne umeju da koriste internet), prenoseći jedni drugima utiske, vraćajući se, nekad sa zahvalnošću, nekad opet s nekom potrebom, iznova i iznova u manastir. Ljudi idu tamo gde osećaju poverenje, prihvaćenost, srdačnost, utehu, gde se osećaju dobrodošli. Svi su sveštenoslužitelji prizvani da brinu, poput apostola, o živim dušama, no, nažalost, ne bi se stekao utisak da u mnogo većim, gorostasnim, mermernim hramovima ima bilo koga da sačeka verne, da prozbori koju reč s njima ili im pruži mrvu gostoprimstva. Hristove reči su dovoljan i jasan kriterijum za delovanje: „Jer ogladneh i dadoste mi da jedem; ožedneh i napojiste me; stranac bejah i primiste me. Nag bejah i odenuste me; bolestan bejah i posetiste me; u tamnici bejah i dođoste mi… Zaista vam kažem: kad učiniste jednome od ove moje najmanje braće, meni učiniste.” (Mt 25, 35-40) 
Manastirske kapije Tumana su otvorene danonoćno… Ima nekih delova naše zemlje gde se manastiri, nažalost, možda po nekoj nevoljnoj zapovesti, zatvaraju već oko pet časova po podne, pa i ranije… Kritičari koji žele da vide i razglase loš glas, a koji se sami bave jalovim raspravama poput ovog detalja na manastirskom sajtu, očito ne žele da vide i procvat ovog dela istočne Srbije, koja je decenijama u demografskim problemima, a koja je neosporno živnula usled gostoljublja i razvoja tumanske svetinje. Ovu razliku može da posvedoči svaki žitelj ili gost naše zemlje koji je ovim istočnim krajevima prošao pre deceniju i sada. 
A onima koji se boje da se neko ne izleči u manastiru (ili gdegod drugo – sva je zemlja Gospodnja), kažemo nek otvore Novi zavet. Isceljenje je uvek dar Božiji u sinergiji, sadejstvu s voljom čovekovom. Ne biva po volji samo jednoga, ne biva po nekoj datosti, pravilu, logici... Ne znamo još odgovore na sva pitanja, ne znamo ishode naših bivstvovanja i celokupne istorije – čekamo, kako Simvol vere kaže. Nijedno isceljenje sada i ovde nije još konačno jer još smrt nije iskorenjena. No, možemo reći da je svako isceljenje ikona i predukus buduće pobede života nad smrću i grehom. Istovremeno, lečenje je opet pouka – pouka da je zajednica način života i baš zato isceljenje vazda dolazi kroz drugoga čoveka – lekara, svetitelja, liturgiju, kroz zajednicu – živu zajednicu vernih. Ono ne dolazi od samog kontakta s nekim materijalnim elementom, već od vere i poverenja u tu drugu ličnost – u svetoga, u lekara koji je godine truda uložio u znanje i pomaganje drugima, u bližnjeg koji se moli za nas. „Po veri vašoj neka vam bude” (Mt 9,29), reče Hristos. Ne sudimo o veri drugih, ne ismevajmo je jer samo Duh Božiji zna šta je u čoveku. Niko u dugoj istoriji svetih otaca nikada nije razdvajao veru od znanja, niti suprotstavljao medicinu i veru. Sveti oci su bili kolekcionari svih znanja, erudite svoga vremena, o čemu govore brojna sačuvana dela.

Mi smo danas rascepkali čoveka, podelili sve na sitne grane, a celinu zaboravili. Biće sveta postoji kao celina, kao jedno. Različitosti u njemu su ujedinjene i prožimaju se – baš kao što apostol Pavle kaže da smo svi jedno telo Hristovo. U tome Telu razni su darovi i razne službe i ono što je zajedničko svima jeste uzajamno služenje i dopunjavanje. Nijedan dar nije po sebi dovoljan – i lekar i sveštenik imaju svoju ulogu. Ako nismo slučajno nastali, spletom bezuzročnih kosmičkih fuzija i fisija, već verujemo u to da smo bića sa smislom, ciljem i zadatkom, onda ne možemo Tvorca isključiti iz našeg delanja. Duh je tu i da nadahne sveštenika, ali i da nadahnjuje naučnika. Realnost se ne deli na sakralnu i profanu, kako to neki pogrešni nepravoslavni religijski dualizam propagira. Realnost je jedna, sva od Boga stvorena i prizvana da cela bude sveta, da čitava vaskrsne, da se čitava isceli, da se u svakome njenom delu proslavi Tvorac i zablista čovek kao njen domaćin i čuvar. Svet nije roba, a ni telo nije potrošni materijal – ne znate li da je vaše telo hram Duha Svetog koji je u vama (1Kor 6,19-20).

Kada naučimo kao civilizacija da ne izrabljujemo prirodu i telo za sopstvena egoistična htenja, preko mere i potrebe, kad naučimo da čuvamo ono što nam je dato, kad shvatimo da to nije dato zarad vlasti i egoizma nego zarad ljubavi i zajednice, onda će i bolestima biti teže da nas savladaju. Kad naučimo da prihvatimo da postoji nepoznato, da je mnogo više toga nepoznatog nego jasnog i poznatog, onda se nećemo čuditi isceljenjima u manastirima, već ćemo s blagodarnošću prihvatiti jedan od najlepših darova – pobedu i predukus života. Nećemo brojati koliko je dinara ostavio ili nije, jer je to nebitno – radovaćemo se jer je živ, jer postoji, jer mu je život, koji se nikakvim novcem ne može kupiti, dat. Skoro svi manastiri u dugoj našoj tradiciji imaju i ovu istoriju čuda isceljenja i lekovitih plodova (grožđa, jabuka, raznih melema...) i nejasno je zašto samo čuda u Tumanu smetaju izvesnim krugovima.

*Filolog

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista