Ovo je bila njihova godina

Predstavljamo mlade umetnike koji su u 2025. postigli značajne uspehe, dobili nagrade... Oni koje smo decenijama na ovaj način predstavljali vremenom su postali poznata imena na kulturnoj sceni

MUZIKA

U znaku tri nove kompozicije

Ovo je svakako bila posebna godina za Veljka Nenadića (1998), mladog srpskog kompozitora, iz više razloga. Početkom leta u Portugaliji je Simfonijski orkestar Porta u ovom gradu izveo njegovo delo „Gorgone – Tri mitske nemani” za veliki orkestar, na tamošnjem festivalu „ISCM World New Music Days” u impresivnoj sali Casa da Música. Potom je objavljeno na jesen da je postao dobitnik prestižne kompozitorske nagrade „Klausen Simon”, koju dodeljuje treći put zaredom „NDR Elbphilharmonie” iz Hamburga i Fondacija „Klausen Simon”. Među prethodnim dobitnicima su švedska kompozitorka Lisa Štrajh i Britanac Aleks Pakston.

– Od 190 takmičara iz celog sveta, ugledni međunarodni žiri (u kojem su, između ostalih, bili Magnus Lindberg i Alan Gilbert) dodelio mi je nagradu koja obuhvata porudžbinu nove kompozicije za orkestar „NDR Elbphilharmonie” i čuvenog dirigenta Alana Gilberta za 2027. godinu, kao i stipendiju u iznosu od 15.000 evra – rekao je mladi autor za „Politiku”. Nenadićevo novonaručeno delo biće premijerno izvedeno u februaru 2027. godine u okviru festivala „Elbphilharmonie Visions”, a dirigovaće Alan Gilbert u kultnoj Koncertnoj hali u Hamburgu.

I to nije sve, jer Veljko Nenadić radi na još jednoj kompozicija koju je poručila Beogradske filharmonije. Reč je o koncertantnom delu za hornu i orkestar, posvećenom Štefanu Doru, prvoj horni Berlinske filharmonije i jednom od najznačajnijih hornista sveta. Štefan će uz Beogradsku filharmoniju i dirigenta Kristijana Rajfa premijerno izvesti kompoziciju 24. aprila naredne godine. Ovo delo predstavljaće omaž Isidori Žebeljan, i kako saznajemo od Nenadića „u toj muzici naći će se motivi iz njenog koncerta, ranije naručenog od Beogradske filharmonije, a koji nije uspela da dovrši”.

Veljko Nenadić iza sebe ima značajna priznanja i brojna izvođenja kompozicija koje je napisao. Osvojio je oko 50 nagrada na konkursima i festivalima, uključujući prvu nagradu na Svetskom takmičenju u kompoziciji „Bartok” 2022. u Mađarskoj, 6. Međunarodnom takmičenju u horskoj kompoziciji „Enio Morikone”, takmičenju „Luiđi Nono” u Italiji i Međunarodnom takmičenju kompozitora „Muzička omladina” u Belgiji. Njegova dela su nagrađivale poznate ličnosti u oblasti kompozicije kao što su Enio Morikone, Džon Koriljano, Unsuk Čin i Tristan Muraj, a izvodili su ih istaknuti međunarodni solisti.

Nenadić je studirao kompoziciju na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu, u klasi Isidore Žebeljan, kompozitorke i akademika. Od 2021. godine studira orgulje kod Maje Smiljanić Radić i trenutno radi kao asistent na Katedri za kompoziciju istog fakulteta. Nastupa kao pijanista, orguljaš i čembalista.

B. Lijeskić

UMETNOST

Dešava se retko i desilo se baš u ovoj godini sedmi put u istoriji dodele – priznatu i poznatu Nagradu Spomen-zbirke Pavla Beljanskog dobile su dve studentkinje Filozofskog fakulteta u Beogradu za dva master rada, odbranjena na Odeljenju za istoriju umetnosti ove visokoškolske ustanove.

Reč je o radovima pod naslovima „Umetnost u doba Vojisavljevića” Antonije Jovičić, odbranjen pod mentorstvom prof. dr Dragane Pavlović i „Međunarodna delatnost Studentskog kulturnog centra u Beogradu tokom sedamdesetih godina” Veronike Podrjadove, odbranjen pod mentorstvom prof. dr Lidije Merenik.

Članovi Ocenjivačke komisije bili su: dr Branka Kulić, istoričar umetnosti u penziji i predsednik komisije, zatim prof. dr Vladimir Simić i prof. dr Branka Vranešević, profesori na Odeljenju za istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu, dr Nikola Kajtez, filozof i Radovan Jokić, v. d. upravnika Spomen-zbirke Pavla Beljanskog. U obrazloženju je navedeno da se ova dva rada ističu značajem obrađenih tema, temeljnim istraživačkim pristupom i metodološkom doslednošću.

Antonija Jovičić, govoreći za „Politiku” o značaju koji priznanje ima za nju kaže:

– Imajući u vidu istorijski značaj ove nagrade za našu struku, podstreka i validacije koju pruža mladim istoričarima umetnosti na samom početku njihovog profesionalnog razvoja, bila sam svesna njenog postojanja tokom školovanja, stoga sam veoma zahvalna što je na takav način prepoznat značaj mog rada. Za mene je dobijanje nagrade priznanje koje je došlo u formativnom trenutku i postavilo temelje za moj dalji naučnoistraživački razvoj, s obzirom na to da sam se tokom pisanja master rada prvi put upustila u ozbiljnije promišljanje fenomena srpske srednjovekovne istorije umetnosti.

O svojim planovima govori ovako:

– Dalji put je počeo da se ukazuje već po završetku master studija, pošto sam nastavila usavršavanje na doktorskim studijama gde imam priliku da stasavam i sazrevam kao istraživač u Institutu za istoriju umetnosti, pa verujem da će rad u takvom okruženju i dalja saradnja sa mojom mentorkom rezultirati različitim doprinosima nauci i struci.

Veronika Podrjadova takođe ne krije zadovoljstvo zbog dobijene nagrade.

– Dobijanje nagrade me jeste iznenadilo, ali je pre svega doživljavam kao snažno ohrabrenje, veliku odgovornost i potvrdu da je moj rad prepoznat i vrednovan u sredini u kojoj trenutno aktivno delujem. Nagrada mi je posebno značajna jer sam u Srbiju došla iz Rusije pre dve i po godine sa ciljem da upišem master studije i nastavim da se bavim istraživanjem delatnosti SKC-a u Beogradu, a sam master rad sam realizovala na jeziku koji mi nije maternji, što ovo priznanje čini dodatno motivišućim za dalji profesionalni razvoj.

O tome čime će se rukovoditi u daljim istraživanjima kaže:

– Pisanje master rada otvorilo je za mene šira pitanja koja su postala ključna za temu mojih doktorskih studija, usmerenu ka istoriji izložbi i izložbenim razmenama. U daljem radu želim da nastavim da se bavim izložbenim praksama kroz istraživačke i kustoske projekte, sa posebnim fokusom na kulturne transfere i savremene modele produkcije i prezentacije umetnosti. Važno mi je da akademski rad povežem sa praktičnim delovanjem, saradnjom sa umetnicima i radom sa publikom, kako bi teorijsko istraživanje imalo konkretan i društveno relevantan rezultat.

Nagrada Spomen-zbirke Pavla Beljanskog ustanovljena je Darovnim ugovorom sa Pavlom Beljanskim pre punih šezdeset godina (1965) i ove godine uručena je 58. put.

M. Dimitrijević

FILM

U stalnoj potrazi za izazovima

Stefan Vukić (34) je ovih dana u fokusu javnosti povodom svoje prve glavne filmske uloge, u ostvarenju „Izlet” reditelja Nenada Pavlovića, što predstavlja novu etapu u karijeri mladog glumca koji je već ostvario zapažene uloge na filmu, televiziji i u pozorištu.

U ovoj filmskoj adaptaciji istoimenog romana čuvenog slikara, filmskog reditelja i književnika Miće Popovića, Vukić tumači Tomu, mladog čoveka koji kreće na simboličan put samospoznaje, tako što se odmeće iz grada, plovi niz reku do najdalje tačke, gde se na pustom ostrvu osamljuje i stvara svoja dela od prirodnih materijala. Za ulogu je rekao da su mu najzanimljiviji delovi scenarija bili „autentični, šarenoliki i interesantni likovi” koje njegov junak sreće, a da mu je sama priča bliska jer govori o uzajamnom traženju i gubitku sebe, ali i susretu sa drugima.

Pre „Izleta”, Vukić je gradio profesionalnu karijeru u raznolikim filmskim projektima. Debitovao je 2014. u trileru mladih reditelja sa FDU, „Gde je Nađa?”, a usledile su uloge u filmu i seriji „Branio sam mladu Bosnu”. Televizijske serije i TV filmovi su za Stefana bile prilika da se glumački razvija, od „Ubica mog oca”, preko „Šifre Despot”, do „Paviljona”. Gledaoci su ga zapamtili kao Stevana iz serije „Moja generacija Z”, tinejdžerske priče o mladim ljudima današnjice, a u „Preživeti Beograd” uspešno je dočarao lik Džonija u urbanom kontekstu savremene prestonice.

Jedan od Stevanovih većih televizijskih angažmana bilo je tumačenje Miloša „Miće” Tota u gledanoj seriji „Kljun”, koje mu je donelo regionalnu popularnost i pohvale kritike, među kojima je i titulu na Sarajevskom filmskom festivalu 2022. Talentovani glumac je učestvovao i u ostvarenjima sa istorijskom tematikom. Odigrao je lik jednog od vojnika u ratnoj drami „Dara iz Jasenovca”, a pojavio se i u seriji „Vreme zla” i filmu „Zaspanka za vojnike”. Bio je upečatljiv kao Zdravko u filmu „Nedelja”.

Pored filma i televizije, Vukić je aktivan i na pozorišnoj sceni. Zbog intenzivnog rada u teatru i veoma različitih uloga, gradi reputaciju glumca koji se ne plaši izazova. Svoju prvu predstavu odigrao je na sceni Omladinskog pozorišta Dadov. Sarađivao je sa ansamblom Narodnog pozorišta u Somboru, a član je dramskog ansambla Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu. U pozorištu je tumačio različite dramske i komične likove, pokazujući nesumnjivu scensku prisutnost i dramaturški opseg.

 Stefan Vukić je rođen 7. avgusta 1991. godine u Novom Sadu. Diplomirao je glumu na Akademiji umetnosti u Novom Sadu u klasi profesorke Jasne Đuričić. Oduvek je insistirao na dubokom razumevanju lika i konteksta, ističući u razgovorima da ga zanima „kako se karakteri pretvaraju u nosioce priče koji žive i dišu na sceni ili ekranu”.

Kao glumac koji konstantno traži nove izazove i dublje uloge, Stefan Vukić nastavlja da razvija karijeru u filmskim, televizijskim i pozorišnim projektima, ne odstupajući od temeljnog, emotivnog pristupa svojim likovima i njihovim pričama.

M. Vukadinović

POZORIŠTE

Od Danice do Manuele

Kraj godine jeste period koji prirodno sa sobom povuče i prostor za sumiranje svih događaja, utisaka, emocija, kaže mlada glumica Marta Bogosavljević iza koje je izuzetno uspešan umetnički period. Proteklih dana poklonici teatra imali su priliku premijerno da je vide u liku Danice, u novom čitanju Nušićevog „Narodnog poslanika” u režiji Vita Taufera na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta.

– Uživala sam u tom procesu, imala sam partnere kakve možeš samo da poželiš, radost igre je bila sveprisutna na probama od strane čitavog kolektiva i to me je jako ogrejalo – naglašava Marta Bogosavljević i dodaje:

– Početak godine i same pozorišne sezone obeležila je predstava „Eldorado” JDP-a, u režiji Veljka Mićunovića. Bilo mi je zabavno i važno rasvetliti lik Manuele. Ovom ulogom vratila sam se sviranju klavira i klasici.

Posebnu radost doneo joj je isto tako, priča za „Politiku” Marta Bogosavljević, prvi profesionalni angažman u pozorištu koji je dobila kao studentkinji druge godine glume na FDU na klasi profesora Srđana Karanovića.

– U pitanju je pozorište „Boško Buha” i predstava „Snežana i sedam patuljaka” rediteljke Snežane Trišić. Od tog trenutka imam priliku i sreću da plovim iz procesa u proces i na taj način stasam i brusim glumački alat i učim od svojih kolega i sa njima delim radost igre. U proteklom periodu nanizalo se prilično puno značajnog iskustva i provedenog vremena u procesima i na svim tim prilikama sam prilično zahvalna, naglašava mlada glumica.

Pored dečje bajke za najmlađu publiku u „Buhi” iza Marte Bogosavljević su i složeni zadaci u mjuziklima „Flešdens”, „Veče mjuzikla” i „Ženama na ivici nervnog sloma” u Pozorištu na Terazijama, zatim predstave „Prozor” Beogradskog dramskog pozorišta u režiji Nikole Bundala i „Kako sam naučila da vozim” rediteljke Tare Manić u produkciji Hartefakt kuće.

– Ta uloga mi je posebno značajna i draga. Tu sam, osećam, uz Taru i kolegu Svetozara Cvetkovića osvojila novu nijansu prisutnosti, vere i samopouzdanja na sceni. To je predstava sa kojom smo u prethodnoj sezoni osvojili deset nagrada i pored one najvažnije: kritike publike i njihovog utiska i saosećanja i razumevanja teme kojom se predstava bavi, dobili satisfakciju i žirija na festivalima, konstatuje Marta Bogosavljević.

B. G. T.

KNjIŽEVNOST

Kako postati društveno prihvatljiv, ali sasvim svoj

Mlada pesnikinja Irena Plaović bila je ove godine dobitnica književne Nagrade „Novica Tadić”, Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka (Zaprokul) u Beogradu, za rukopis „Plandujem”, a priznanje joj je, u ime ministra kulture Nikole Selakovića, uručio državni sekretar u Ministarstvu kulture Dejan Antić.

Irena Plaović diplomirala je srpsku književnost i jezik sa komparatistikom na Filološkom fakultetu u Beogradu, gde radi kao docent na predmetima iz oblasti srpske srednjovekovne književnosti. Objavljuje naučne radove posvećene srednjovekovnoj poetici, rukopisnom nasleđu i teoriji i istoriji retorike. Irena Plaović (1992) objavila je do sada četiri zbirke pesama: „Iza oka” (2009), „Veliko toplo” (2018), „Temelji čega tačno” (2021) i „Ivičenje” (2024).

Prilikom uručenja ovog uglednog priznanja, Irena Plaović je naglasila da je to do sada najvažnija nagrada koju je dobila, posebno zbog toga što nosi ime Novice Tadića, jednog od naših poslednjih velikih pesnika, klasika srpskog jezika.

Pored njenog rukopisa, u užem izboru našla su se ukupno 53 rukopisa autora do 35 godina iz Srbije, Republike Srpske, Crne Gore, kao i dijaspore. U obrazloženju žirija, rečeno je da nagrađeni rukopis Irene Plaović „postavlja neizgovoreno, ali središnje pitanje o tome kako postati društveno prihvatljiv i uklopljen, ali sasvim svoj”. „Eksperimentišući rodom, brojem i licima, pesnikinja podstiče lirsko sopstvo na ogledalce u vlastitim fragmentima, kako bi se, u odstupanju od sebe samoga, što pouzdanije spoznalo... Navodeći intelekt na povlačenje pred ritmičko-intonacionalnim bujanjem jezika, pesnikinja nastoji da se otkrije posredno, kroz uporna zatajivanja”, navedeno je u obrazloženju.

Njen nagrađeni rukopis biće objavljen u ediciji „Prisustva” u izdanju Zaprokula.

M. V.