Arktik postaje novi meridijan svetske moći

Pro­stor ko­ji za­u­zi­ma go­to­vo šest od­sto po­vr­ši­ne pla­ne­te, okru­žen oba­la­ma Ru­si­je, Sje­di­nje­nih Ame­rič­kih Dr­ža­va, Ka­na­de i skan­di­nav­skih ze­ma­lja, de­ce­ni­ja­ma je bio sim­bol ti­ši­ne, le­da i eks­trem­nih uslo­va. Da­nas je, me­đu­tim, upra­vo taj re­gi­on po­stao jed­na od ključ­nih ta­ča­ka glo­bal­ne pre­ra­spo­de­le mo­ći. Kli­mat­ske pro­me­ne, teh­no­lo­ški na­pre­dak i ener­get­ska po­tra­ga pre­tvo­ri­li su Ark­tik u pro­stor u ko­jem se ukr­šta­ju in­te­re­si ve­li­kih si­la, re­sur­sa, tr­go­vi­ne i bez­bed­no­sti. Za­to iz­ja­ve iz Mo­skve o Ark­ti­ku vi­še ni­su re­gi­o­nal­ne po­ru­ke – one su sig­nal du­bljeg glo­bal­nog pre­u­re­đe­nja.

Šef ru­ske di­plo­ma­ti­je Ser­gej La­vrov ne­dav­no je po­ru­čio da Ru­si­ja ne sa­mo da ču­va po­sto­je­će ark­tič­ke me­ha­ni­zme već i ak­tiv­no pod­sti­če sa­rad­nju sa van­re­gi­o­nal­nim ze­mlja­ma „ko­je su za­in­te­re­so­va­ne za od­go­vor­nu i rav­no­prav­nu in­ter­ak­ci­ju u vi­so­kim ge­o­graf­skim ši­ri­na­ma”, pri če­mu je po­seb­no is­ta­kao Ki­nu i In­di­ju. Ta po­ru­ka ja­sno po­ka­zu­je da Mo­skva Ark­tik ne vi­di kao za­tvo­re­ni pro­stor, već kao plat­for­mu kon­tro­li­sa­ne sa­rad­nje – pod sop­stve­nim uslo­vi­ma.

I Vla­di­mir Pu­tin je vi­še pu­ta ne­dvo­smi­sle­no de­fi­ni­sao zna­čaj ovog re­gi­o­na. „Ark­tik je zo­na na­ših vi­tal­nih na­ci­o­nal­nih in­te­re­sa. Ta­mo se od­lu­ču­je bu­duć­nost Ru­si­je u 21. ve­ku”, po­ru­čio je ru­ski pred­sed­nik, na­gla­ša­va­ju­ći da raz­voj Ark­ti­ka mo­ra bi­ti mi­ran, ali da Ru­si­ja ne­će do­zvo­li­ti ugro­ža­va­nje svo­je bez­bed­no­sti i svog su­ve­re­ni­te­ta. Za Mo­skvu Ark­tik ni­je eks­pan­zi­ja – on je na­sta­vak dr­ža­ve, nje­ne eko­no­mi­je i bez­bed­no­sne ar­hi­tek­tu­re.

Zna­čaj Ark­ti­ka le­ži u kom­bi­na­ci­ji re­sur­sa i sa­o­bra­ćaj­nih ru­ta. Pro­ce­ne go­vo­re o ogrom­nim re­zer­va­ma naf­te i ga­sa, kao i ret­kim mi­ne­ra­li­ma ključ­nim za ener­get­sku tran­zi­ci­ju i vi­so­ko­teh­no­lo­šku in­du­stri­ju. Isto­vre­me­no, to­plje­nje le­da otva­ra Se­ver­ni mor­ski put, ko­ji zna­čaj­no skra­ću­je plo­vid­bu iz­me­đu Evro­pe i Azi­je. Kon­tro­la nad tim prav­cem pod­ra­zu­me­va i uti­caj nad bu­du­ćim to­ko­vi­ma svet­ske tr­go­vi­ne.

Sje­di­nje­ne Ame­rič­ke Dr­ža­ve na Ark­tik gle­da­ju znat­no dru­ga­či­je. U zva­nič­noj stra­te­gi­ji Pen­ta­go­na na­vo­di se da je ark­tič­ki re­gi­on „po­ten­ci­jal­na are­na stra­te­ške kon­ku­ren­ci­je sa Ru­si­jom i Ki­nom”. Va­šing­ton in­si­sti­ra na „slo­bo­di plo­vid­be”, ja­ča voj­no pri­su­stvo na Alja­sci i sve če­šće go­vo­ri o Ark­ti­ku kao o de­lu ši­reg bez­bed­no­snog fron­ta. Za SAD Ark­tik vi­še ni­je zo­na ni­skih ten­zi­ja, već pro­stor ko­ji mo­ra bi­ti „obez­be­đen”.

U re­al­noj ras­po­de­li mo­ći od­no­si su ja­sni: Ru­si­ja do­mi­ni­ra Ark­ti­kom, ima naj­ve­ću flo­tu le­do­lo­ma­ca na sve­tu, uklju­ču­ju­ći i nu­kle­ar­ne, raz­vi­je­nu in­fra­struk­tu­ru i traj­no ci­vil­no i voj­no pri­su­stvo; SAD u tom seg­men­tu za­o­sta­ju, dok osta­le ark­tič­ke ze­mlje ima­ju ogra­ni­če­ni uti­caj. Upra­vo za­to se Ark­tik pro­fi­li­še kao pro­stor gde se su­da­ra­ju kon­cep­ti, a ne sa­mo in­te­re­si.

Za­to se upra­vo na Ark­ti­ku naj­ja­sni­je vi­di su­dar dva kon­cep­ta: ru­skog, ko­ji in­si­sti­ra na su­ve­re­ni­te­tu i kon­tro­li­sa­noj sa­rad­nji, i ame­rič­kog, ko­ji re­gi­on po­sma­tra kao deo glo­bal­ne stra­te­gij­ske kon­ku­ren­ci­je. U tom okvi­ru Ark­tik po­sta­je ne sa­mo pro­stor re­sur­sa i plov­nih pu­te­va već i test bu­du­ćeg svet­skog po­ret­ka.

U ovom kon­cep­tu ni­je za­ne­mar­lji­va ni ulo­ga Ki­ne, iako ne­ma di­rek­tan iz­laz na Ark­tik. Pe­king ark­tič­ki re­gi­on uklju­ču­je u kon­cept Po­lar­nog pu­ta svi­le, in­ve­sti­ra u is­tra­ži­va­nja, in­fra­struk­tu­ru i lo­gi­sti­ku, pre sve­ga u sa­rad­nji sa Ru­si­jom. Ark­tik za Ki­nu ni­je voj­ni pro­stor, već du­go­roč­na eko­nom­ska i stra­te­ška in­ve­sti­ci­ja.

Evrop­ska uni­ja Ark­tik do­ži­vlja­va dvo­ja­ko: kao eko­lo­ški iza­zov i kao ge­o­po­li­tič­ko pi­ta­nje. Iako je sna­žno pri­sut­na u kli­mat­skom i nor­ma­tiv­nom dis­kur­su, uni­ja ne­ma je­din­stve­nu ark­tič­ku po­li­ti­ku, ni in­stru­men­te mo­ći upo­re­di­ve sa Ru­si­jom ili SAD. Pre­ki­nu­te li­ni­je sa­rad­nje sa Mo­skvom do­dat­no su su­zi­le njen uti­caj, osta­vlja­ju­ći je če­sto na mar­gi­ni ključ­nih od­lu­ka.

Za NA­TO Ark­tik sve vi­še po­sta­je pro­du­že­tak se­ver­nog bez­bed­no­snog po­ja­sa. Ula­zak Fin­ske i Šved­ske u ali­jan­su pro­me­nio je stra­te­šku ge­o­gra­fi­ju re­gi­o­na, što Mo­skva tu­ma­či kao po­me­ra­nje li­ni­ja kon­fron­ta­ci­je ka sop­stve­nim vi­tal­nim pro­sto­ri­ma.

Ark­tik po­sta­je ogle­da­lo na­stan­ka no­vog svet­skog po­ret­ka. Ru­si­ja ga vi­di kao pro­du­že­tak sop­stve­ne dr­ža­ve i su­ve­re­ni­te­ta, Ki­na kao du­go­roč­ni ko­ri­dor bu­duć­no­sti, SAD i NA­TO kao bez­bed­no­sni front, EU kao test sop­stve­ne re­le­vant­no­sti, a ze­mlje po­put Sr­bi­je kao in­di­ka­tor du­bin­skih pro­me­na glo­bal­ne rav­no­te­že.

Ark­tik vi­še ni­je pe­ri­fe­ri­ja svet­ske po­li­ti­ke – on je nje­na la­bo­ra­to­ri­ja, me­sto gde se, ti­ho ali od­luč­no, ob­li­ku­ju pra­vi­la glo­bal­ne igre 21. ve­ka. Led na se­ve­ru se to­pi – ali ge­o­po­li­tič­ka hlad­no­ća tek po­či­nje.