Nema praznika za čobanina profesionalca

Ilandža – Da li neko zna nekoga ko bi radio kao pastir za goveda u Jarkovcu. Stado je od 30 krava sa teladima, piše još od prošle godine na papiru okačenom na drvo u centru Ilandže u alibunarskom ataru. Aktuelno, s obzirom na povod kojim smo u južnobanatskom selu kod profesionalnog čobanina Slobodana Deže. Po dogovoru srećemo se na ulazu u naselje i produžavamo na teren – prilično udaljeni pašnjak, pa pitamo kako on svaki dan stiže na svoje radno mesto.

„Bar meni je lakše, jer ovce hoće na sve strane, krave lakše kontrolišem, a tu su i kerovi, pulini, i oni mi odrade pola posla. Ja samo podviknem po koji put. Inače krenem, ne previše rano, oko sedam sati i skupim stado od 60 grla, jer u selu ih za više nema. Tu sam sad do jedno pola četiri popodne, jer mi treba još bar sat da ih vratim”, priča ovaj mladi momak, koji se tako vlada i u dane praznika. Jer, stoka mora da jede stalno. Bar mu vremenske prilike idu naruku. 

Slobodan ima 26 godina, platu od 55.000 dinara i dva obroka dnevno. Ne zvuči loše, jedino što mu je radno mesto na otvorenom. Ne može se baš reći „pod vedrim nebom”, jer je mnogo puta pokisao i prozebao. U proleće i jesen šiba banatska košava, zimi grize mraz, a leti je dodaje i najgore, jer upeče zvezda, pa nemaš kud da se skloniš. Njegovo radno mesto se zove – čobanin i sve je ređa „vrsta” u južnom Banatu.

„Ja se ne žalim. Imam svoj dinar. Gazde mi daju suvu hranu koju rasporedim na doručak i ručak, ali nema staža, nema zdravstvenog, mada mi sada i ne treba, mlad sam. Čobanjenje je porodični posao. Moj ćale dvadeset godina isto, eno ga tamo preko puta, na drugom pašnjaku s ovcama. Još radi, a tako sam i ja počeo, što sam video od njega. Jedino što čuvamo tuđu stoku. Svoje imamo tri krave i nekoliko ovaca za mleko i sir, za nas. Mi smo sirotinja, kakvih gazda ima u selu”, objašnjava Slobodan i dodaje da je i u Ilandži sve manje grla, a nekada je ovo selo bilo najjače u kraju, što ovaca, što krava. 

„U nekim selima u okolini, priča se, za čobanjenje se nudi pet evra po grlu, uz obezbeđen smeštaj i hranu, a da se evro više dobija ako se stado čuva na sopstvenoj zemlji. Zato malo ko mlađi hoće to da radi, a i mnoge je sramota da budu čobani. Ja neke škole nemam, a i koliko vidim, prošao mnogo bolje”, priča Slobodan.

Nekada je bilo ljudi kojima je čobanjenje bilo zanimanje, pričaju ovdašnji domaćini, što bi se reklo – bilo je profesionalaca. Danas se takvi mogu nabrojati na prste jedne ruke, ali je novina da se potaknuti pričama o velikim platama pojavljuju svakojaki kandidati.

„Običnog čobanina je lako naći, a pravog veoma teško. Ne može to da se radi tek tako, a svaki nešto hoće da ’zagoneta’. Traži veće pare, više uslova za sebe i umesto da ja rešavam problem ko će da mi čuva stoku, imam brigu više. On brine o stoci, a ja o njemu. Moraš dobro da ga hraniš, pa cigare, piće, jer oni su oko stoke ceo dan. Njima uvek malo, nama mnogo”, priča nam Janoš Šoš.

Poslodavci mlađe generacije mame kandidate na razne načine. Kažu, nije to tako težak posao kako se priča, već lep i pošten, pa i zdrav. Nema stresa, u prirodi si i na čistom vazduhu, uz domaću hranu, pa i slobodne dane.

Slobodan Deže pak svedoči drugačije.

„Ja slobodnog dana nemam. Teram stoku i do jačih minusa i prvih snegova, a i za praznike, jer stoka mora da jede svaki dan”, dobacuje na rastanku Slobodan, koji od „naoružanja” ima štap i verne puline.

Ne poriče, priroda jeste lepa, posao nije stresan na banatskoj „tepsiji”, ali dodaje – ume da bude dosadan.