Šta nam je donelo 35 godina demokratije

 Ako bi se pravio muzej voštanih figura tokom obeležavanja 35 godina srpske demokratije, negde u ćošku, možda bi se eventualno našlo mesto za Mirka Jovića. Samo ako bi muzej bio grandiozan i u slučaju da ga se iko seća. Nedavno je Mirko politički vaskrsao u Mionici na lokalnim izborima, a u praskozorju demokratije u Srbiji, 1990. godine, osnovao je Srpsku narodnu obnovu, prvu antijugoslovensku stranku. Bio je partijski šef Vuku Draškoviću, ali ga je Vuk ubrzo napustio i formirao SPO. Negde, u toj nacionalnoj orbiti, nalazio se i Vojislav Šešelj, kratko sa Vukom, kako koaliciono, tako i kumovski, da bi se osamostalio i osnovao radikale. Kako je Jović bio statista i u filmu „Boj na Kosovu”, ispostaviće se da su se njegova politička i filmska karijera svele upravo na kratke kadrove kroz koje je defilovao, danas kao redak politički antikvitet.

U građanskom bloku 1989. godine obnavlja se rad Demokratske stranke, sa trinaestoricom intelektualaca koje su predvodili Dragoljub Mićunović, Kosta Čavoški, Borislav Pekić, a pored njih su sedela dvojica budućih srpskih vladara – Zoran Đinđić i Vojislav Koštunica.

Krajem osamdesetih, kada su se na Berlinskom zidu već nazirale ozbiljne pukotine, jedan mudar čovek predložio je Slobodanu Miloševiću da pozove sve kandidate sa političkim ambicijama na istorijski dogovor. Danas se to zove dijalog. Dil bi značio da Milošević pomogne opoziciji pri njenom formiranju, sa finansijama i infrastrukturom, što bi značilo da delom on ima kontrolni paket akcija u svakoj od stranaka. Zauzvrat, takva opozicija u slučaju pobede cenila bi Miloševićevu kooperativnost. Ideja mudraca je bila sledeća: bez obzira na rezultate izbora, smenjivost vlasti bi bila mirna i svi bi zajedno, sve vreme, vladali u nevidljivoj koaliciji! I kao u zamišljenoj srpskoj demokratskoj bajci svi bi upravljali Srbima srećno, do kraja života!

Milošević je izašao ljut sa sastanka. Sa njim je bio poslednji premijer iz doba socijalizma Stanko Radmilović, koji će teško ući u bilo koju ukrštenicu.

Dok je mudrac sa tajnog sastanka već mogao lako da predvidi budućnost srpske demokratije, Milošević je promenio Ustav i u decembru 1990. godine samouvereno izašao na prve opšte višestranačke izbore nakon crvene epohe. Ubedljivo je pobedio Vuka Draškovića u prvom krugu, a na parlamentarnim izborima, zahvaljujući većinskom sistemu, izvršio je političku asanaciju terena.

Apsurd je što su se među predsedničkim kandidatima, poput Vuka i Ivana Đurića, vizantologa i reformiste, nalazili i likovi koji su služili da obesmisle svaku mogućnost da Srbija izabere bilo koga drugog osim Miloševića. Ironija je ta što je jedan od takvih, Nikola Šećeroski, skromni moler sa svojim metaforama o četkama i metlama kojima bi čistio nepravdu i korupciju, tada imao status klovna. Kako je vreme proticalo, Šećeroski je sve manje bio smešan i mnogi bi ga danas prepoznali u ukrštenici. Ko pamti Jogi letače, osnovane 1996. godine, koji su sleteli na izbore, pa odlepršali? Ili Belog Preletačevića, šamana i komičara, koji je na predsedničkim izborima 2017. uzeo neverovatnih 9,44 odsto, pa potpuno nestao. Priča se da je otvorio kafić. Mnogi, opet, pamte Arkana po svetim srpskim zemljama i bankama, ali ne i u parlamentu kod Miloševića i kao gazdu Zvezde!

To su neki od bizarnih slučajeva ili vešto ubačenih mamaca tokom obnovljenog višestranačja u Srba. I svaka vlast ih koristi. Ko mi otkrije koliko danas frakcija ima POKS, plaćam kafu!

Već 1992. Milošević i socijalisti gube većinu u parlamentu i do pada sa vlasti održavale su ih koalicije. Najpre manjinska vlada uz pomoć Šešelja, potom trogodišnja koaliciona vlada sa Novom demokratijom Dušana Mihajlovića, a onda je 1998. godine Dušana zvanično zamenio Šešelj.

Inače vlada pogrešna teza da je Sloba uništio demokratiju. On je samo oblikovao tako da ne može da mu naškodi. Tako je postao nulti pacijent sistema koji će preživeti njegov pad!

Vuk Drašković bio je drugo lice tog vremena. Preglasan, teatralan, emotivan i vezan za Danu. Kao svaki Hercegovac koji zameni petokraku kokardom, a presoljenu pršutu na suncu – fensi jelovnikom u Maderi.

Ali priča o političkim junacima, antiherojima i večitim statistima koji su preživeli svaku promenu, sadrži jednu zajedničku osobinu. Razumeli su ključnu stvar: u Srbiji se režimi menjaju, ali moć retko kada menja narav.

Istinski sudar moći dogodio se odmah nakon prelomnih izbora tokom 35 godina višeglasja. Vojislav Koštunica je pobedio na predsedničkim izborima 24. septembra 2000. godine, ali srpski presto nikada nije bio dvosed. Uvek jednosed! Dok je posle 5. oktobra Srbijom upravljala troglava vlada, sa koministrima iz DOS-a, SPO-a i SPS-a i premijerom Milomirom Minićem, socijalistom staroga kova i jednom od najmisterioznijih ličnosti srpske politike koja više od dve decenije živi potpuno povučeno, sudar dva superega bio je neizbežan. Reč je o Zoranu Đinđiću i Vojislavu Koštunici, premijeru Srbije i predsedniku SRJ.

Sukob moći je prirodna stvar i kod Šekspira i kod Srba, ali je pitanje ko je posvađao ta dva igrača, još iz prapočetka, kada je Koštunica napustio DS i formirao DSS. Da li su to bile njihove sujete, njihovi dvorovi ili neko sa strane?

Posle ubistva Zorana Đinđića, najstrašnijeg događaja u modernoj istoriji, nasleđuje ga Zoran Živković, ali posle operacije „Sablja” on isuviše sluša Vilijama Montgomerija, umesto svoj instinkt koji mu očigledno nije preneo Đinđić, pa ne raspisuje izbore odmah posle „Sablje”, već ih odlaže. I prepušta vlast i vladu Koštunici u dva mandata.

Za sve to burno vreme, pa do danas, jedan čovek politiku shvata kao filigransko prilagođavanje. Ako bi Srbija imala muzej političke adaptacije, Ivica Dačić bi imao stalnu postavku. Ivica, dakle, nije heroj srpske demokratije, već njen barometar!

Boris Tadić, pobedom na predsedničkim izborima 2004. godine, pa potom 2008, donosi demokratsku fasadu, ali ne suštinu. Njegov drugi mandat, sa premijerom Mirkom Cvetkovićem, obeležavaju žestoke unutarstranačke borbe demokrata i rigidni Zakon o informisanju donesen na inicijativu još jednog moćnog igrača Mlađana Dinkića, koji sada obitava u dubokoj senci lavirinata moći. Demokrate su, jednostavno, pojele jedne druge.

Za to vreme Aleksandar Vučić i Tomislav Nikolić shvataju da će kao radikali, pojedinačno najjača stranka, ali sa nultim koalicionim kapacitetom, ostati večiti gubitnici. Zato navlače proevropsku garderobu i stvaraju najveći politički prevrat u poslednjih 35 godina.

Vučić na predsedničkim izborima 2012. godine ne izlazi na crtu Tadiću, jer zna da je još rano da potpuno preuzme igru, već to čini Toma, tako da je to dokaz da je Vučić dobro izučio studiju slučaja Đinđića i Koštunice. Toma je tada imao više šanse za pobedu i on je isturen, dok je Vučić bio tehnolog i mozak operacije.

Nikolić pobeđuje u drugom krugu predsedničkih izbora, a Vučić preuzima SNS i famoznu funkciju PPV, pa formira partijsku i koalicionu strukturu po dubini do savršenstva.

Kao premijer, Ivica Dačić, koji ima nepogrešivi srpski uređaj koji ga stavlja u ulogu iks faktora svake vlade, uvek je precizno znao ko je sledeći vladar, što Vučić dokazuje postajući najpre premijer, a potom predsednik u dva mandata, pobeđujući uvek u prvom krugu.

Koja je njegova tajna? Ne prepušta ništa slučaju i opsednut je detaljima, on poznaje ne samo svakog svog predsednika najmanjeg mesnog odbora već i one koji su mu stvarni i potencijalni protivnici. Zato svaku pobedu u mesnoj zajednici slavi kao da je Zvezda osvojila Ligu šampiona. Sa pažljivo kreiranim imidžom „sam protiv svih”, ponekad i svojih, formiranim na vestern mitologiji o usamljenom jahaču, Vučić je svestan da je najveći magnetizam za Srbe isijavanje moći. Za mnoge je i prečesto pokazuje. Naruku mu ide i to što među opozicionim liderima nema igrače tipa Đinđić, Koštunica, Mićunović i Vuk, a među potencijalnim kandidatima sa još nevidljive studentske liste koji su u opticaju u javnosti, takođe se ne nazire političar takvog kalibra.

Izučavajući sudbine prethodnih vladara do tančina, ne samo u ovih 35 godina, već unazad do Nemanjića, Vučić će se svakako setiti, dok najavljuje ukidanje „Ćacilenda” i pretvaranje u Božićno selo, kako je „praćacilend” već postojao. Tokom Vidovdanskog sabora, koji je 1992. godine organizovao DEPOS, pristalice tadašnje opozicije u ogromnom broju zauzele su prostor između Skupštine i zgrade Predsedništva. Demonstranti iz unutrašnjosti nisu želeli da odu kući, pa su postavili šatore u Pionirskom parku i spavali su tamo više od deset dana. Pristalicama građanskog dela DEPOS-a je to postalo nepodnošljivo, pa su nagovorili Vuka Draškovića da ih zamoli da odu. Ispratili su ih Vuk i pank bend „Direktori”.

Ko god se pita zašto ne slavimo ovih 35 godina, odgovor je zato što nismo sigurni šta tačno obeležavamo: demokratiju, njen pokušaj ili njenu simulaciju. Demokratija u Srba nije laboratorijska, dakle idealna, ali je posle 2000. godine obezbedila najznačajniju tekovinu: smenljivost vlasti. I to mirnu. Uz zaključak da su idealisti trajali kratko, a pragmatičari dugo!