Na raskršću

Strah ga je bilo da zaspi. Imao je osećaj da se gasi i da se, ako bude dozvolio sebi da zaspi, više nikada neće probuditi. Nije bio mlad, ali ni toliko vremešnog fizikusa da bi ga iko mogao smatrati starim. Bio je umetnik, analitičari bi pretpostavili: stvaralac u zenitu moći. Međutim, on je bio artista koji je usred sopstvenog vrhunca izgubio inspiraciju. Na tu činjenicu značajan uticaj imali su njegovi neuspešni pokušaji da se seti kada ga je poslednji put umetničko delo nekog njegovog savremenika ostavilo bez daha na način na koji su to činila dela velikana iz davnina.

Pitao se da li odgovornost za to snosi savremeno društvo koje je ubrzano, hirovito, globalizovano i preplavljeno informacijama, u kojem tehnologija omogućava i podstrekuje stvaraoce na instant kreaciju i olaku distribuciju njihove umetnosti. Da li je taj brzi tempo odgovoran za stvaranje životnog okruženja u kojem umetnici reaguju na svakodnevne izazove bez vremena za duboko promišljanje, refleksiju…? Da li je to onda značilo da u društvu u kojem su vrednosti prilično poremećene i u kome se čak i sama istina našla na tržištu sa svojom adaptabilnom cenom, i umetnost može postati tek kakav „proizvod” ili sredstvo za postizanje ličnog uspeha, a ne nužno način za istraživanje univerzalne veritas?

Činilo mu se da su danas umetnička dela sve ređe oblikovana kroz duboko emotivne, kulturne ili filozofske impulse koji su davnih dana podsticali rađanje velikih dela. Da su sve manje rezultat personalne borbe umetnika i njegovih pokušaja da se prevaziđe nešto što je veće od njega samog – bilo da je to politička situacija, društvena nepravda, bilo lična drama.

Svanuo je dan. Ustao je iz kreveta, umio lice, presvukao se i izašao napolje. Imao je običaj da jutrom obiđe krug oko jezera nadomak grada u kojem je živeo. Katkad je to činio bržim hodom, a katkad trčeći. Najčešće je na ušima nosio slušalice iz kojih su muziku mogli čuti čak i prolaznici. Ritam kompozicija diktirao mu je brzinu hoda. Ovog jutra išao je sporo i u tišini. Stopalo pred stopalo.

Jezero je bilo stvoreno veštačkim putem pre više od pola veka. U njemu su tada na umetni način naseljene ribe i zasađen prateći vodeni biljni aksesoar. Iz sredine ovog artificijelnog slatkovodnog zdanja šibao je uvis snažan mlaz vode koji je predstavljao gejzir. Mirno ga je posmatrao kako je projektovan da glumata nemilosrdno bacakanje i kvazi paranje neba. Istovremeno, u glavi mu se i dalje plelo razmišljanje o tome kako je nekada umetnost bila centralni deo kulture i društvenih normi a da su dela koja su smatrana posebnim često imala pravi, snažan simbolički značaj.

Onespokojavala ga je činjenica da danas, u tom i takvom svetu, preplavljenom informacijama i brzim promenama, ljudi više nemaju vremena da se upuste u studiozno tumačenje umetničkih dela, da je umetnost postala dostupna u mnogo širem opsegu, da se umetnošću naziva i ono što ne zaslužuje, te je zato i izgubila onaj poseban status koji je nekada imala. Jednostavno rečeno – umetnost je izgubila svoj oreol.

Gotovo je bio siguran da savremeni trendovi koji favorizuju instant estetiku uistinu stvaraju distancu od tradicionalnog poštovanja umetničke veličine. Dvoumio se da li je sve to posledica prizemnog načina života i globalnih turbulentnih kretanja ili je umetnost uopšte izgubila dublji smisao za današnje generacije.

Možda je danas umetnost više introspektivna, a manje vezana za kolektivnu društvenu potrebu ili duhovni odgovor na svet. Smatrao je i da je opšte prisutna određena lakoća pristupu umetnosti upravo zbog tehnologije, što je neretko dovodilo do stvaranja dela koja su više efemernog karaktera, bez teže simbolike i dugoročne vrednosti i uticaja kakvu su davnašnji klasici imali.

Prisetio se nedavne diskusije koju je imao sa jednim kolegom o tome kako pojedinac koji danas stvara – svakako stvara pod uticajem svega što se dešava u svetu, ali da njegova umetnost više ne odražava transcendentalnu borbu kao što je to nekada u sličnim burnim vremenima bio slučaj. Što se tiče mogućnosti da se „vrata” ponovo otvore, kolega je bio stava da to nije nemoguće, ali da zahteva novo razumevanje umetnosti, promenjeni kontekst i promišljanje o tome šta umetnost znači u današnjem svetu. Dodao je i da umetnici koji su pod uticajem političkih turbulencija, svetskih problema, tehnoloških revolucija i ekološke krize možda mogu doneti dela koja ponovo izazivaju divljenje i potiču promene u društvu, ali da taj impuls u njima mora biti ponukan istinskim nagonom i čistim pobudama.

Kolega je rekao i da mu se čini da je opšte potreban novi pokretač, neka velika društvena i duhovna promena koja bi podstakla umetnost da se vrati u svoje korene i upitao ga na kraju: misliš li da bi takav impuls mogao doći od novih generacija umetnika ili možda od neke krize koja bi probudila kolektivni umetnički odgovor? Međutim, ostao je nem na kolegino pitanje koje mu je potom celu noć odzvanjalo u glavi.

Zastao je na rampi koja je sprečavala dalji prolazak putem. Navukao je slušalice na uši, stisnuo plej na svom gedžetu, provukao se ispod rampe i krenuo da trči. Iz slušalica se čulo:

– U „Anabazi” Ksenofont, inače prvi pseudonimni pisac, piše o borbama grčkih plaćenika koji se nalaze u Persiji i bore se za povratak kući. Jedan od ključnih trenutaka u delu je kada vođa Grka Ksenofont mora da motiviše svoje ljude, koji su umorni i demoralisani da nastave borbu, iako su već na ivici fizičkog i psihičkog sloma. Na poziv prijatelja Proksena, Ksenofont je učestvovao u pohodu Kira Mlađega 401. p. n. e. protiv Artakserksa… Događaje s puta, kao i Kirovu smrt i povratak Grka u domovinu opisuje u ovom delu. „Anabaza” ima sedam knjiga, a ime je dano prema prvoj knjizi u kojoj se opisuje ključna bitka kod Kunakse. U ovoj bici Kir je poginuo, a grčke plaćenike, njih 10.000, pod zapovedništvo je uzeo Ksenofont. U ostalih sedam knjiga Ksenofont samog sebe veliča kako je zaslužan za uspešan povratak Grka u Grčku, pa o sebi govori u trećem licu:

„I dok su gledali u tu daleku i nepoznatu zemlju, Ksenofont je govorio: ’Pogledajte pred sobom, braćo, kako se nalazi put koji nas vodi kući! Iako je dug i težak, pred vama je nada. Ako se sada odreknete, nikada nećete dostići svoj dom. Ako pak krenete napred, snaga će vam rasti, kao što rastu oni koji se bore za život.’”

Svako odizanje stopala sa tla i podizanje kolena uvis tokom ovog trka vraćali su mu veru da umetnik kroz svoje sumnje i izazove može otkriti nove aspekte umetnosti. Razumeo je i da se artista može osećati kao da je njegova jedinstvena kreativnost ugrožena tehnologijom koja može da proizvodi umetnička dela brzo i bez emocionalnog angažovanja i da taj strah može biti izražen kroz zapitanost da li će ljudska umetnost i dalje imati svoje mesto u svetu u kojem veštačka inteligencija postaje sve prisutnija. Da iako VI (eng. Artificial Intelligence – veštačka inteligencija) može da stvara dela, ono što čini umetnost zaista posebnom jeste ljudska sposobnost da dosegne dubinu duše, da unese emocionalna iskustva, misli, strast i autentičnost u svoje delo.

Došavši do kraja označene staze, zaustavio se i sav zadihan i zajapuren savio u struku i oslonio šake na kolena. Vrat mu je bio povijen, a glava na pola metra od zemlje. Otvorio je kapke na očima i pustio pogled da nesmetano očitava sliku. Prikaz je bio okrenut naopačke. Drveće je raslo iz neba, a na mestu neba širila se kaljuga.

Iz oka mu je kanula kap.

Uglovi usana su mu se iskrivili.

Da li VI može da pusti suzu?