Dolazak velike svečanosti

U aprilu 2022. godine otvorena je nova galerija „Viline vode”, najavljujući jedan od najreprezentativnijih izlagačkih prostora u Beogradu. Kraj ove jeseni obeležen je izložbom slika Aleksandra Rafajlovića, a njen indikativan naslov, vrsta objave „Beograd ovo nije video!” najvećim delom i bukvalno odgovara naslovu. Rafajlović je petu deceniju aktivan na umetničkoj sceni, a identitet njegove ličnosti, mapiran u razuđenoj stvaralačkoj genezi, manifestuje se naglašenom potrebom za osvajanjem slobode. Formirao se krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina minulog stoleća, u vreme povratka slici i estetici apstraktnog slikarstva, a ova izložba na Vilinim vodama upravo fokusira taj period, zrela slikarska ostvarenja iz prvih 17 godina Rafajlovićevog stvaralaštva.

„Osećao sam da dolazi vreme u kojem će se individualnost odvojiti od umetničkih pravaca i omogućiti veću nezavisnost od one koju vam nude pravila i okviri nekog pokreta”, govorio je ovaj autor. Svakako, slikar je izgradio svoj autorski stav na tom iskrenom ubeđenju, ispunjavajući stvaralačku praksu osvajanjem novih izbora, menja polje delovanja, a slikarsku paletu zamenio je foto-aparatom koji je za njega samo produžena ruka slikara.

Nije danas grubo reći da Rafajlović živi svoju umetnost, a ta zlatna nit umetnik/delo vidljiva je u recepciji njegovog opusa. I u novim koncepcijama živelo je personalno iskustvo i izazovno pitanje kako između kreativnog rada i životnih mogućnosti ostvariti komunikaciju i postići meru mogućeg i balansiranog stanja tog suživota. Ovaj umetnik smatrao je da rizik vodi u slobodu, a taj stav je paradigma svakog njegovog novog projekta, jedinstvene odluke da novim akcijama pogledaš u sebe. Za autobiografsku izložbu „Slikao sam Airtona Senu” na određeni način demistifikovao svoj rad uličnog slikara u ime slobode vrhunskog stvaralaštva. Ovaj stav osvaja dimenzijom iskrenosti, lične hrabrosti i poštenja, a ova izložba je nagrađena 2003. „Politikinom” nagradom. Poznat je i kao hroničar raskošnog porodičnog stabla bokokotorske slikarsko-duborezačke škole u čijoj lozi je i ovaj slikar, 12. potomak. Monaško strpljenje.
Tako je i jedinstvena Rafajlovićeva odluka da se posveti traganju za svojim slikama rasutim po drugim zemljama i gradovima eks-Jugoslavije i Evrope (Pariz, Rijeka, Titograd, Dubrovnik, Lisabon, Zagreb…), a ta situacija i period (1983–2000) poklapaju se sa političkim previranjima i ratovima u još uvek zajedničkoj državi. I nomadski život tipičan za taj slikarev životni period u Evropi kada promene nisu ostavljale dovoljno prostora za brigu i selidbe slika.

U kontekstu Rafajlovićeve recentne produkcije, taj stvaralački period je značajan i logična je želja da u postojeći memorijski kod profesije unese odsutne slike, od kojih neke nisu ni izlagane. Kako je umetnik svoju istraživačku vrlinu posvetio detektovanju desetina „zaboravljenih” radova i kako ih je dovezao u Srbiju, to je za odeljak verovali ili ne.

Sam uspeh ovog kreativnog poduhvata je fantastičan jer je u poetskom diskursu radova sačuvan autentični slikarski govor; ritam i energija gesta, bojene pasaže plavih, crvenih i okernih slede dramski naboji umnoženih crnih poteza. Struktura postavke je pažljivo vođena, a više desetina slika velikih formata (po 5–6 metara kvadratnih) prate vizuelne jedinice radova manjih dimenzija koje postojanim slikarskim vrednostima toniraju vizuelnu simfoniju čitave izložbe.

Na postavci su izloženi panoi sa nazivima radova sa samostalnih izložbi iz 1983, 1984… koji svojim harmonizovanim naslovima Zabran/Rečni časovnik/Lov/Čuvar svetla asociraju na haiku poeziju. Nije jednostavno odabrati amblematsku sliku na postavci „Beograd ovo nije video!”, ali delimo mišljenje da je svojom vremenskom sondom to slika „Tajna večera” iz 1991, izlagana na Bijenalu mladih u Rijeci. „Dolazak velike svečanosti” je ime slike izlagane 1983. godine na magistarskoj izložbi Aleksandra Rafajlovića. Stvaralački kontinuitet je ostvaren. Slikareva izložba u Galeriji „Viline vode” predstavlja veliku svečanost, posebno značajnu u svom umetničkom i kulturnom kontekstu uprkos današnjoj distopijskoj Srbiji.