Aleksandar Stanković: Ne želim da budem maneken za depresiju

Gost „Politikinog” podkasta „Zdrav životni vodič sa Danijelom Davidov Kesar” bio je Aleksandar Stanković, novinar, voditelj i urednik u Hrvatskoj. Već dve i po decenije vodi kultnu emisiju „Nedeljom u dva” na HRT-u. Prvi je uveo kao standard provokativni razgovor sa političarima. Karijeru je započeo na radiju, autor je nekoliko dokumentarnih filmova i putopisnih serijala, dobitnik je brojnih nagrada, a objavio je zbirke poezije, knjigu „Aca i sto faca” i dve knjige posvećene depresiji, koje su podigle prašinu u javnosti – „F32” i „Iz svoje kože – život s depresijom”.

– Ne želim da budem maneken za depresiju. Ja uživam u pažnji drugih ljudi, ali opet tu treba imati neku meru. Ja govorim o tome, ali mnogo drugih ljudi je i u težoj situaciji od mene. I treba o njima govoriti. Rekao sam sebi da ako napišem tu svoju muku, ako je stavim na papir, i ako nekome pokušam objasniti da se s tom bolešću može živeti, da može osoba da bude funkcionalna, možda to nekome olakša život kao što je meni kada sam razgovarao s ljudima koji dugo godina žive sa tom bolešću. Depresija će za tri do pet godina biti bolest broj jedan u svetu, što je potvrdila Svetska zdravstvena organizacija. To znači da će zameniti kardiovaskularne bolesti koje su sada na prvom mestu. Tu je oko nas, vidim to nakon što sam izdao knjigu zahvaljujući kontaktima s drugim ljudima, a činjenica je i da sve više dece boluje od depresije i od anksioznosti – kaže Stanković.

On je objasnio i da klinička depresija i loše raspoloženje nisu isto.

– Klinička depresija je ozbiljna bolest. To znači da čak 60 odsto ljudi koji boluju od depresije pokuša suicid. A 30 odsto njih i uspe u tome. Loše raspoloženje je nešto što dođe i prođe. Klinička depresija je situacija gde imate loše raspoloženje, ali i mnoge druge simptome kao što su nedostatak apetita, nesanica, tremor. Meni su se ruke i noge tresle kada mi je bilo loše. Tu je i razmišljanje o suicidu, to je pratilac svake dobre depresije i zato je pomoć stručne osobe neophodna jer mnogi zanemarujući tu bolest pribegavaju, recimo, alkoholu. To je put u drugu zavisnost. Onda na grbači imaš i alkoholizam i depresiju. Depresija se ne leči alkoholom, nego na neke druge načine. U knjizi sam napisao da je depresija bolest gde čekaš tri meseca da ti 15 minuta bude bolje. Ova bolest ima ima sto lica. Kod nekih se privuče sporo, godinama, pa ljudi nauče da žive s njom i ni ne doživljavaju je kao bolest. Mene je zaskočila u pet dana 2010. godine. Toliko mi se snizio kvalitet života da sam shvatio da sa mnom apsolutno nešto ne valja. Nisam spavao, imao sam snažan osećaj anksioznosti, nemire, hteo sam da iskočim iz svoje kože. Odjednom mi se javio potpuni nedostatak apetita. Za tri meseca sam smršao 10 kilograma. Najgore mi je bilo kada sam imao nedostatak koncentracije. Jednostavno, nisam mogao da vodim razgovor o jednoj temi duže od minut, dva, a da mi misli negde ne bi otišle. To je neki karusel gde sam shvatio da je vrag odneo šalu. I nakon pet dana takvih simptoma, koji su me stvarno zapljusnuli iznenada, rekao sam supruzi da moram da potražim stručnu pomoć. Koliko znam, niko u mojoj porodici nije bio depresivan. Znao sam da moram da potražim pomoć psihijatra. Krenula je borba koja i danas traje – navodi Stanković.

U podkastu je otkrio i da je pre više od 20 godina imao napade panike, da nije znao šta je to, da je završio dva puta u Hitnoj pomoći i da je pregled EKG-om pokazao da je sa srcem sve u redu, nakon čega su mu lekari rekli da može da ide kući.

– Niko mi nije rekao: „Ovo je napad panike.” Već su mi rekli: „Sa vašim srcem je sve u redu, biće vam bolje, popijte neki anksiolitik, sve je u redu.” Da mi je neko tada naznačio da su ti napadi panike prisutni, možda bih se na drugi način odnosio prema sebi i možda ne bih imao tako snažan depresivni napad. Kod depresije je važna podrška bliskih ljudi. Ako nemaš podršku najbližih, to može da ode u krivom smeru. Ja to znam po činjenici da mi na promocije knjige često dolaze ljudi koji kažu da im je depresija uništila život na način da su se razveli, da nisu znali o čemu se radi, da partner nije znao što se događa, a depresivni ljudi se zatvaraju u sebe, mnogi od njih ne žele svoju muku da dele ni sa kim… Kada sam supruzi rekao da želim da objavim knjigu o depresiji, pitala me je da li baš moram. Rekla je da ne bi htela da se naša porodica izlaže nekoj stigmatizaciji zbog moje bolesti, da to možda nije dobro za našu decu. I onda smo seli za sto i porazgovarali o tome kakvu bi štetu to moglo da donese. Ja sam već poznat u javnosti, tako da meni posao nije dolazio u pitanje. Sigurno mi niko na HRT-u neće dati otkaz jer sam depresivan, što se, recimo, ljudima koji su anonimni može dogoditi. A s druge strane, kada se razmisli o tome ko me voli, ko me ne voli, moram da kažem da me stvarno više nije briga. Ne mogu ja ni sam sebe više iznenaditi, a kamoli da me mogu neki ljudi oko mene iznenaditi. Pogotovo oni anonimci koje ne poznajem, a koji su najčešće kritički raspoloženi. Kada sam ćerki Uni, koja je tada imala 13 godina, saopštio da ću napisati knjigu jer već 15 godina bolujem od depresije, ona je rekla: „Tata, ja to nikad nisam videla na tebi, nikad nisam videla da si ti loše volje.” Uvek kada sam bio sa njom trudio sam se da ona to ne vidi – objasnio je Stanković.

Najveći teret njegove bolesti podnela je njegova supruga, jer kaže da nije lako živeti s depresivnim osobama. U knjizi je napisao i da je možda problem što neke stvari ne prebolimo na vreme… Tata mu je preminuo kada je imao 13 godina, pa možda nije preboleo njegovu smrt na način na koji je trebalo, zato je moguće i da je to bio jedan od okidača za depresiju.

– Medicina kaže da kod depresije postoji 50 odsto šanse da je genetski, to je nešto na šta ne možete uticati, dakle imate to u sebi, i to je neka kriva hemija. A 50 odsto su neke traume koje nismo pospremili na pravo mesto. I svi ih imamo u životu, veće ili manje. Nisam neko ko je imao traumatičan život, ništa više nego prosečni ljudi. Nisam bio u ratu, nisam nikog bliskog izgubio u ratu. Ali neke traumatične stvari su mi se događale. Tata je iznenada preminuo, „otišao” je u hodu, voleo sam ga, imali smo dobar odnos. To je ostavilo posledice na mene tim više jer nisam isplakao njegovu smrt. To je tako brzo došlo, mama je legla u krevet i na neki način izrazila tu emociju, ja nisam. Ja sam bio klinac koji je dočekivao goste koji su dolazili da izjave saučešće, posluživao sam ljude napolitankama i kiselom vodom, razgovarao s njima o tati, o smrti. I onda sam nekako navukao, sasvim nesvesno, neku dozu cinizma na sebe koja me je pratila kroz ceo život, koja me i dan-danas prati. To mi nije dozvoljavalo da se približim, da se otvorim drugim ljudima, da se oni meni otvore u nekoj bliskoj komunikaciji, nego sam ja sa nekom dozom cinizma uvek neku neugodnu situaciju rešavao. A to je zalog, ako sve držiš u sebi, ako ne izbacuješ to napolje, to može jednog dana da eruptira… Jedan od okidača je sigurno bio i moj posao. Godinama sam mislio da sam teflon od kojeg se odbijaju svi „hejtovi” koje pobuđuje javni posao koji radim. Međutim, očigledno to nije tako. Negde to ostaje u tebi i negde te to muči. Ima nekih mojih kolega koji to prime k znanju, ali ne dira ih. U meni je očigledno negde to ključalo. Ja ne mogu reći ni da mi danas to ne smeta. Trudim se, jer mi je tako lakše u životu, da ne pratim gomilu komentara koji idu po društvenim mrežama. I srećni događaji mogu biti okidači. Ja sam se razboleo šest meseci nakon rođenja ćerke. Uopšte se ne priča o tome da postoji i muška postporođajna depresija. To svaki četvrti tata doživi – kaže Stanković.

Kada je obelodanio porodici od čega boluje, majka mu je rekla: „Šta tebi fali, sine? Pa imaš i familiju, i posao, i stan, i letovanja.” Ali otišla je kod njegove psihijatrice i razgovarala sa njom, da bi bi mu nakon toga rekla da je tu ako može da pomogne i da će biti uz njega…

Njegov savet ljudima je da što više sebi počnu da ugađaju, odnosno da što više treba razmišljati o sebi.

– Ne treba biti sebičan, nego razmišljati o sebi i čuvati se na neki način, jer tako ćeš biti bolji i drugima. Volimo jedni druge, poštujmo jedni druge. To je to – kaže Stanković.

U podkastu je otkrio da su mu neostvarene želje za intervju ostali razgovori sa Đorđem Balaševićem i Arsenom Dedićem, ali da je to i onaj sa Emirom Kusturicom, sa kojim je intervju bio prekinut.

– Taj prekid intervjua nije bio izrežiran. Dogodio se krivi spoj. Po mom mišljenju on je bio neugodan, a on verovatno misli da sam ja… Bilo pa prošlo. Cenim ga kao reditelja filmova, kao čoveka koji je napravio neke filmove koji su i mene oblikovali. I on i ja smo dovoljno odrasli ljudi da bismo jednog dana, ako dođemo u tu poziciju, mogli da nastavimo taj prekinuti intervju. Možda bismo se bolje razumeli… – rekao je Stanković.

Najgledaniji intervju mu je bio, otkriva, sa Lepom Brenom, a dobro pamti i onaj sa novinarom Aleksandrom Tijanićem, koji je izazvao polemike i u Srbiji i u Hrvatskoj.

– On je dobio tu utakmicu. Ja sam u prvom poluvremenu vodio sa 2:0, a onda je on na kraju pobedio sa 4:2. Bio je pametan i imao je tu uličnu školu koja mu je pomogla da se osvesti brzo od udaraca koje je dobio i stane na svoje noge. Ako ćemo reći da je ta emisija bila boks meč, onda ćemo reći da je bio bolji od mene. Našli smo se nakon toga jednom prilikom i rekao mi je da su mu u Beogradu nabijali na nos kako se slabo snašao u tom intervjuu, ali i mene su „raščerupali” moji „miljenici” u Zagrebu – objasnio je Stanković.

Kada u novinarstvu proradi inat

U podkastu je govorio i o tome da li mu je zabranjivano da zove neke goste, sa kakvim se sve problemima susretao, da li mu je neko tražio „naručena” pitanja…

– Znao sam da se borim. Imao sam i sreće, moram priznati, jer mogli su urednici da me smene, nisam ja nesmenjiv. Menjale su se garniture vlasti, ove i one, ali očigledno ti s kojima se nisam slagao nikada nisu imali dovoljno hrabrosti da me maknu, jer uvek su valjda bili konformisti i mislili su: „Joj, sada ćemo imati nekih problema, gnjaviće nas zbog toga javnost, pa hajde, neka on radi. Njega možemo pokazati kao ogledni primer onoga koji radi šta hoće.” Inače, ja ne radim šta hoću, poštujem neke uredničke standarde. Ali ne može mi neko reći: „Nemoj da zoveš ovoga jer mislimo da se to što će govoriti neće svideti mnogima.” Onda inat proradi – kaže Stanković.

Ponuda Sanadera o karijeri u diplomatiji

Ivo Sanader, bivši predsednik Vlade Hrvatske, svojevremeno mu je rekao da razmisli o diplomatskoj karijeri…

– Zatekao me je sa tom ponudom u tom trenutku. Dok sam studirao, a završio sam Pravni fakultet, mislio sam da ću se baviti diplomatijom. Međutim, to su bile ratne godine, pa sam shvatio da nema za mene mesta u diplomatiji i okrenuo sam se novinarstvu. Tako da nisam ozbiljno razmišljao o toj Sanaderovoj ponudi. Jer to je ponuda političara koja i može biti, a i ne mora, a čovek treba da razmišlja malo dalje od vlastitog ega, nosa u tom trenutku. Nikad posle toga nismo razgovarali o tome, mislim da je on onako bacio „kosku” da me možda zaintrigira. Nisam nikada zažalio zbog toga – istakao je Stanković.

Lepe uspomene na detinjstvo u Srbiji

Mnogi ne znaju da je Aleksandar Stanković rođen u Srbiji, u Bačkoj Topoli, a da je detinjstvo proveo u Subotici.

– Tata je bio vojno lice, zastavnik, popravljao je tenkove i zatekao se na službi u Bačkoj Topoli, gde sam ja rođen. Prvi razred osnovne škole završio sam u Subotici. Detinjstvo pamtim po lepom. Nisam već dugo bio u Subotici, u stvari nemam nikoga tamo. Tata je posle dobio prekomandu, pa smo se preselili u Karlovac i tamo je umro. Ali za Suboticu i Vojvodinu me vežu neke lepe sentimentalne uspomene. Posle tatine smrti sa mamom sam se preselio u Hrvatsku. Naravno da je rat na sve ostavio posledice, pa tako i na mene, iako nisam bio s puškom u ratu, ali doživeo sam neko rušenje iluzija koje sam imao u pogledu zajednice u kojoj živimo i verovatno je i to uticalo na neki način na mene kao osobu, na moj karakter – navodi Stanković.

POGLEDAJTE CELU EPIZODU