Imaginarna Bosna

U  susret novom unutrašnjem dijalogu u BiH o BiH, koji najavljuju Landau, Dodik, Čović, Cvijanovićeva, Lavrov, valjalo bi razmotriti različite ideje pa makar nalikovale na Kampanelin „Grad sunca” ili Morovo ostrvo Utopiju.

Zamislite jednu drugačiju Bosnu, jedinstvenu, suverenu, građansku, multi-kulti, u kojoj bi svaki od tri naroda ostvarivao svoje bliske nacionalne i verske veze sa Srbijom, Hrvatskom i Turskom, te dalje s Rusijom, Mađarskom, Kinom, Slovačkom, odnosno s EU, NATO-om i Vatikanom, odnosno s Bliskim istokom, arapskim svetom i muslimanskom ummom, koristeći ih za zajedničku dobrobit. Dobar primer je gas, koji Republika Srpska dobija po privilegovanim uslovima od Rusije, a deli ga sa Sarajevom, koje je čak najveći potrošač.

A, recimo, Bošnjaci imaju privilegovane uslove leta od Butmira do Istanbula, po ceni tramvajske karte od Baščaršije do Ilidže, a mogli bi to da priušte i komšijama da po istoj tarifi lete iz Mahovljana i Međugorja, pa makar ga zvali Konstantinopolj. Ovi potonji verski turizam koji cveta u Međugorju i donosi enormne prihode mogli bi da prošire i na ostale delove BiH. Kad se poklone Gospi Međugorskoj, mogli bi da svrate i u Ostrog do Svetog Vasilija.

I „slava mu i milost”, kao i Gospa čini čuda da slepi progledaju, da iz invalidskih kolica ustaju, da gluvonemi progovore, a pohode ih ljudi u nevolji bilo koje vere. Ne bi njima i njihovoj pratnji bilo teško da malo produže i do Ajvaz-dede u Ajvatovici da od hodže dobiju zapis. Hrvati, sa domovnicama i putovnicama Hrvatske, mogli bi da brane interese BiH u EU, ali kako interese Herceg-Bosne, tako jednako i Srpske i bošnjačkih kantona. Srbi na isti način da sve jednako zastupaju u BRIKS-u i da Bošnjaci u Svetskom kongresu islamske konferencije povedu računa o interesima Srba i Hrvata. I pritom da svi paze da se pre ogreše o svoje sunarodnike i istovernike, nego, ne daj bože, o komšije.

Bosna bi po tome bila šampion u najboljim vezama s vascelim svetom. Kakve bi to tek trgovačke, saobraćajne, ekonomske i političke prednosti omogućilo „nemogućoj državi”... Gas, nafta i S-500 iz Rusije, banane, datule i vaučeri za Hurgadu iz arapskih zemalja, automobili iz Nemačke, sirevi iz Francuske, obuća iz Italije – sve s povlasticama za bliske zemlje i narode.

Da ne govorimo o tome da bi se ovakvom praksom komšije postepeno toliko srodile da bi to prevazišlo najbolje dane samoupravnog socijalističkog suživota i zajedništva u BiH. U onom režimu osnova je bila ideologija, a u ovom bi to bio interes. Sa propašću ideologije i Bosna se raspala, ali interesi su postojaniji i trajniji. Recimo, kad o hrišćanskim praznicima iz Srbije i Hrvatske preko Drine i Une u Srpsku i Herceg-Bosnu nahrupe da kupe jeftinije gorivo, hranu, rakiju, trebalo bi i Bošnjaci da se raduju što i BiH nešto izvozi, te da nazdravljaju Dodiku i Vučiću, Čoviću i Milanoviću. Eh, kako bi bila lepa nemoguća država, samo da u njoj, kao birovaktile u bosanskom vilajetu, hrišćani ne bi bili donji.

Ovim povodom setih se onog glupog vica o Muji i Hasi. „Jesi li čuo, stan u centru Sarajeva, na beskamatni kredit, otplata na neodređeno vreme, rata koliko ti pretekne, cena kvadrata 100 kaemova? – Ama gdje si čuo, govori brzo gdje ima da se prijavim? – Ma nema nigde, ali jelde da bi bilo super.” E, baš tako kao u ovom vicu zaista nigde nema da nacionalno i verski duboko podeljeno društvo tako funkcioniše, da svaka grupa neprestano dokazuje ostalima poštovanje, lojalnost, poverenje. Jeste da bi bilo lepo i korisno, ali...

Nauka kaže da rasno, verski, klasno, nacionalno itd. duboko podeljena društva postoje kao demokratske države isključivo u sistemima s minimalnim ingerencijama centralne vlasti i visokom autonomijom delova. Dal, Lajphart, Van Evera, Hantington, Kisindžer i Mirjana Kasapović (profesorka Zagrebačkog sveučilišta poreklom iz Bosne) ukazuju na brojne primere takvih demokratskih konsocijacija (kon/federacija), ali i na istorijsko iskustvo da su takve države često hronično nestabilne i neretko kratkog veka. Liban je dugo uziman za primer uspešne konsocijacije, u kojoj su odlučivali predstavnici više ne samo hrišćanskih i muslimanskih zajednica (Maroniti, Druzi, šiiti, suniti... ) na čelu „afričke Švajcarske”, ali se raspala u građanskom ratu, koji decenijama ne prestaje. U Holandiji protestanti i katolici u svemu žive zasebno i „susreću se samo na ulici i u vojsci”. I Austriju neki svrstavaju u krug ovakvih zemalja, utoliko što je u jednom periodu biračko telo bilo podeljeno nadvoje tako da ni ponavljani izbori nisu davali većinu, a onda su se dogovorili da mandat prepolove – dve godine vlada jedna stranka, dve druga. U Belgiji su Flamanci i Valonci teritorijalno-etnički podeljeni, zajednički organi, uz paritetnu zastupljenost i pravo veta, funkcionišu uprkos povremenim krizama kada godinu i duže ne mogu da formiraju zajedničku vladu. Ali, recimo, u Briselu sedištu EU, NATO-a i drugih međunarodnih organizacija, u zgradi u kojoj su smešteni belgijski mediji, na jedna vrata ulaze valonski, na druga flamanski novinari, ni kafu ne piju u istom kafiću. Švajcarska je uzor konsocijacije, toliko je uređena, prosperitetna, mirna, stabilna, da je visok standard života dovoljan lepak za Francuze, Nemce, Italijane da ne čeznu da se spoje sa susednim maticama. Ako neka grupa želi da deo zemlje ili naselja omeđi kao kanton ili polukanton, niko joj ne brani, ali ako sama finansira novu autonomiju.

„Demokratska konsocijacija” se naziva i „konsenzusalnom demokratijom”. Dakle, poenta je na konsenzusu, na pravu veta svake konstitutivne rasne, verske nacionalne zajednice da blokira svaku odluku dok se uzajamnim ustupcima i kompromisima ne usaglase do jednoglasne odluke. Jeste komplikovano, sporo, skupo, ali do krize i raspada takvih država dolazi upravo onda kada neko taj princip naruši. Taj princip bio je temelj za dva rešenja za BiH, jedan uoči rata – Karington-Kutiljerov i drugi Kristofer-Holbrukov, na kraju rata, i oba su potpisale sve tri nacionalne strane u Lisabonu, odnosno Parizu. Oba su minirali Ameri Zimerman i Holbruk u saradnji s Izetbegovićem. U međuvremenu, dogodio se građanski rat na nacionalno-verskoj osnovi u kojem su relativno podjednako stradale sve tri strane.

U apsolutnom broju, muslimana najviše. Ali najviše žrtava ne mora da znači i najmanje krivice za rat. Alijina igra sa dve maske: džamahirija za orijent, građanska demokratija za okcident, fatalna po Muslimane/Bošnjake, ali i za druga dva naroda, zbunjuje nedovoljno upućene posmatrače. Ne manje ih zbunjuje što oni kao najbrojniji narod, stešnjen na pola od pola BiH, ne traže više teritorije u zamenu za veću autonomiju delova. Međutim, oni su još od „turskog vakta” koncentrisani u urbanim centrima i zato su dobili većinu najvećih gradova (Sarajevo, Tuzla, Zenica, pola Mostara). „Republika šumska” proteže se na šume, reke, livade, minerale, što su na površini zemlje i ispod nje, ključni prirodni resursi BiH. Otuda bošnjački i apetit zapadnih neokolonizatora na javnu svojinu Srpske.

Najviše zbunjuje što Bošnjaci, narod koji je izazvao građanski rat i pretrpeo totalni poraz na ivici kapitulacije, očekuju da budu, kao da su apsolutni pobednici, nagrađeni celom Bosnom po sistemu jedan čovek – jedan glas. Štaviše, da ih u tome podrže i islamski i zapadni svet i komšije. Da se čovek upita da li su pri sebi... Plus, mlađe urbane bošnjačke sekularne elite „ufurale” su se u globalističku neoliberalnu „furku” o ljudskim pravima, svetu bez granica, prednostima članstva u EU i NATO-u. Po mustri Anri Levija, o BiH kao ostvarenju evropskog sna, oni Sarajevo vide kao kosmopolitsko, a iz njega uteklo sve nemuslimansko, a doselilo samo muslimansko: mudžahedini, vehabije, šeici, migranti, islamski teroristi.

Bakir kaže: „Neka budu Srbi – Srbi i Hrvati – Hrvati, ali neka svi budu i bosanski patrioti, a oni to i jesu prema Srpskoj i Herceg-Bosni, što su samo delovi Bosne. A i što se tiče multi-kulti, ni entiteti ni kantoni nisu etnički čisti, a gledana kao celina, BiH nije ništa manje multi-kulti nego pre rata, samo su narodi malo drugačije teritorijalno raspoređeni i ne pate zbog entitetskih i kantonalnih granica. A kad Srbi i Hrvati predlože otvorene granice BiH prema susedima, Bošnjaci će „Mi hoćemo normalnu državu, a ne fri šop”. Za konsocijativnu državu, opet, vele da je za njih „ludačka košulja”. Biće da pod „normalnom” misle na opisanu imaginarnu. „Bilo bi, jelda, super, samo nigde nema!” Nasmejaće ne samo Dodika i Čovića.

*Akademik, profesor emeritus