Bujica superlativa za „simbol Francuske"

Znalo se da će tako biti kad umre Brižit Bardo. I tako je i bilo – celokupna svetska štampa pretvorila se u, kako to „Figaro” opisuje, „platinastu plavušu” koja je bila simbol Francuske. Elektronski mediji su ih pratili u stopu, pogotovo u Francuskoj čija televizija je ceo dan u nedelju, na dan njene smrti, vrtela razgovore o glumici koja je promenila Francusku i neumornoj aktivistkinji za prava životinja, isečke iz njenih filmova i intervjua, što nas je podsetilo na to koliko je zaista bila lepa kada je bila mlada.

Od britanskog „Gardijana” do italijanske „Republike”, od Bi-Bi-Sija do Si-En-Ena – samo bujica superlativa: „legenda veka”, „mit”, „revolucija”, „oličenje modernosti”, „apsolutna francuska ikona”, „simbol Francuske koja se menja”, „buntovna diva”...

U svom uvodniku, novinar „Gardijana” hvali „najsenzacionalniji francuski izvoz” i konstatuje: „Pedesetih godina, pre seksualne revolucije, pre novog talasa, pre feminizma, bila je Bardo. Ona je bila seks, mladost i pre svega, modernost.” Za Bi-Bi-Si ona je „plavuša koja je revolucionisala kinematografiju pedesetih”, „francuski koktel mačjeg šarma i kontinentalne senzualnosti”.

„Holivud riporter” ističe njenu zapanjujuću lepotu i dugu, razbarušenu kosu, kao i činjenicu da je bila „jedna od prvih zvezda koja se pojavila bez šminke”, dok je „Republika” opisuje kao „ikonu koja je izabrala slobodu do samog kraja”.

Te superlative, međutim, nisu sledili i isprazni hvalospevi. Španski „Pais” ju je nazvao „kontroverznom aktivistkinjom”: „Na svoj način, nije ništa krila. Ni svoje bore, ni svoju sve radikalniju prirodu, ni svoja ideološka uverenja, na koja je aludirala grubim eufemizmima.” Bi-Bi-Si je primetio da je „njen ugled bio narušen kada je izgovarala homofobne uvrede i nekoliko puta je osuđivana zbog podsticanja rasne mržnje”. Ovi politički stavovi „doveli su je do toga da poslednje godine provede u polupovučenosti, boreći se protiv optužbi za rasizam na sudu”.

„Njujork tajms” je objavio direktan naslov – „Od seksepilnosti do krajnje desnice”. „Bardo nije bila figura konsenzusa. Moglo bi se čak reći da je bila jedna od prvih problematičnih zvezda modernog doba”, kaže se u ovom američkom dnevniku i dodaje: „Štaviše, nije joj bilo potrebno da je neko ukine: na neki način, ona je to sama učinila, napustivši filmsku industriju 1973. godine.”

Nemački „Frankfurter algemajne cajtung” odlučio je da „zaboravi, čak i ako je to možda teško, političku Bardo iz poslednjih godina i prisetio se one Brižit koju su svi voleli, koja je glumila uz nemačke kolege Kurda Jirgensa i Frica Langa i jedno vreme bila udata za Gintera Saksa.

Italijanska novinska agencija Ansa je slično reagovala, podsećajući na „francuski nacionalni mit, jedini danas sposoban da pomiri sve zavađene duše nacije”.

Brižit Bardo, poznata i po inicijalima BB, preminula je u 92. godini (24. septembra napunila je 91). Svi su, doduše, bili spremni na tu vest, jer je u poslednje vreme u dva navrata bila u bolnici. Bilo je jasno da njeni zdravstveni problemi koje je već imala odranije kulminiraju.

Rođena je u Parizu u imućnoj porodici, ali su joj roditelji bili veoma strogi, zbog čega se pretvorila u buntovnicu. Već sa 15 godina počela je da pozira kao model, što joj je otvorilo put u svet filma.

Postala je globalna zvezda zahvaljujući filmu Rožea Vadima „I Bog stvori ženu”, snimljenom u Sen Tropeu 1956. godine koji je napravio revoluciju u kinematografiji i šokirao konzervativnu publiku, dok ju je Simon de Bovoar veličala kao „ikonu apsolutne slobode”. Tokom karijere igrala je u 47 filmova među kojima su „Parada ljubavi” (1957), „Karmen” (1959), Viva Maria!” (1965)... Takođe je snimila i desetine ploča sa Seržom Genzburom i Sašom Distelom.

Udavala se četiri puta, ljubavnike pominjati nećemo jer to je ipak njena stvar mada ih ona nije krila, naprotiv! U drugom braku sa Žakom Šarijeom dobila je sina Nikolasa, svet se često naslađivao time što je s njim imala loš odnos, a poslednji put se udala 1992. godine za Bernara D’Ormalea, poslovnog čoveka i tada savetnika Žan-Marija le Pena.

Filmsku karijeru je završila 1973. godine, pre nego što je napunila 40 godina, kako kako bi se posvetila zaštiti životinja, a 1986. osnovala je sopstvenu fondaciju koja je 1992. priznata kao organizacija od javnog interesa.

Do poslednjih godina života nastavila je da brine o životinjama koje je često spasavala od sigurne smrti. To je počelo sa brojnim psima i mačkama koji su živeli sa njom u njenoj rezidenciji u Sen Tropeu, a kasnije i sa onima na njenoj farmi, koja je bila dom za oko pedeset ponija, magaraca, svinja, koza i drugih životinja.

Često je govorila o snazi koju joj je dala ljubav prema životinjama.

„ Nisam deo ljudske vrste. Ne želim da budem. Osećam se drugačije, gotovo abnormalno. Dokle god se životinje smatraju inferiornom vrstom, ja neću biti deo ove drske i krvožedne rase koja se zove ljudska vrsta” , ponovila je u svojoj poslednjoj knjizi.

Želela je da redefiniše značenje svoje borbe i da stalno podseća ljude na mesto koje mora biti vraćeno životinjama.

U knjizi „Suze borbe” zabeležila je i ovo: „Da mi je jednog dana neko ponudio pakt, rekavši na primer: ’Brižit Bardo, daj svoj život i nikada više nećemo ubijati konje da bismo ih jeli, ili više nećemo loviti divlje životinje’, kleknula bih, čekajući svoje pogubljenje, bez ikakvih problema.” 

Njena prva borba za životinje datira iz 1962. godine. Zalagala se za upotrebu humanog uređaja za omamljivanje u klanicama. Postala je vegetarijanka. Primljena je u Jelisejskoj palati i uspela je da dobije zahtev za omamljivanje pre klanja. Godine 1977, na poziv Pola Votsona, osnivača Društva za zaštitu životinja „Morski pastir” i suosnivača Grinpisa, otputovala je na polarne ledene delove Kanade kako bi osudila organizovano klanje beba foka zbog njihovog krzna, a slike na kojima pozira sa bebama foka obišle su svet.

Svega toga se priseća ceo svet, a pogotovo Francuzi koji se okupljaju i odaju joj poštu, dok se na društvenim mrežama i portalima smenjuju priče i detalji iz njenog života poput one da je u 90. godini vozila svoj skromni beli „reno 4L”. Zaboravljaju se silne tužbe zbog njenih desničarskih istupa poslednjih godina...

U srcima Francuza ona ostavlja neizbrisiv trag, napisala je na mreži „Iks” Ani Ženevar, ministarska poljoprivrede, naglašavajući i njenu ulogu u kulturnoj istoriji te zemlje. I to nije fraza. BB odavno živi u srcima Francuza i tu će sasvim sigurno i ostati.