Likovno čedo Morače

Slikar i vajar Peđa Dragović bio je čedo Morače – zemlje, reke i manastira. Moračkog podneblja i plemena i njegove tradicije uskoka starinom iz Hercegovine. Moraču zemlju čine reljef planine i njegovi koloriti, iz reke je vadio kamenje kojem je nastavljao oblikovanje, morački živopis i ikonopis bili su mu životna čitanka.

Neko je primetio da jedan lik na freski iznad sarkofaga kneza Stefana Nemanjića (ktitora Morače) sliči slikaru i našem savremeniku Predragu Dragoviću, koji nije zaboravio večite boje moračkih živopisa i ikona, kao ni neočekivane i neponovljive boje moračkog neba, vidika, planinskih lica i lica nekadašnjih ljudi, koje sada na svojim ramenima mi nosimo. Na toj jedinoj freski bez oreola stoji domaći knez Vučić Vučetić, koji je pre četiri stotine godina obnovio poharanu Moraču iz 13. veka... Morača se obnavlja u nama i mi se u Morači obnavljamo – pokazao je to Peđa kad smo (2002) slavili 750. godišnjicu manastira i kad je, s komšijama i prijateljima, u dva navrata obnavljao Crkvu Svetoga Ilije u Polju Dragovića i ukrašavao je svojim mozaicima. Na konzervacijama starih srpskih fresaka i hramova naučio je više zanata iz poznavanja crkvene umetnosti.

Gde su Nemanjići, tu je Kosovo, a Kosovo vodi do Njegoša. Od vladarskih loza do porodičnih grupnih portreta mali je korak.

Bio je potomak moračkog junaka popa Dragovića, savremenika Hajduk Veljka i vojvode Mine. Ime popa Dragovića čuva znamenita zbirka epske poezije Vuka Karadžića. Zato je Peđa rado slikao Miloša Obilića, Karađorđa i Njegoša. Sveti Simeon Nemanja sa raširenim rukama, kojima grli svet, njegov je odziv freski iz Studenice. Na Dragovićevom likovnom ikonostasu Sveti Sava je velika tema. U više tehnika i formata sabirao je, na razne načine, iskustva starijih portreta – od freske u Mileševi do ikone majstora Jovana u Morači, od starih gravira do usmenog i epskog predanja – otud prisustvo gavrana.

Peđa Dragović je bio slikar i vajar. Od osamdesetih do sada izradio je nekoliko ciklusa slika, od kojih su, hronološkim redom, najpoznatiji: „Sveci i sebri” – Nemanjići i kosovski ratnici, „Parisko-plavi ciklus – fantazmagorije i mitologije Pariza”, „Vrhovi i oblaci” – pejzaži moračkih obzorja – dodiri neba i kamena, „Kostići” – likovna anatomija čoveka, „Likovno čitanje Gorskog vijenca”, „Preko pepela – Kosovski pogrom 2004”, „100 mojih portreta Matije Bećkovića”, „44 portreta srpskih pesnika 19. veka”, od kojih nekolicina prethodno nisu imali nikakvu sliku, a sad se njihovi likovi pamte po Peđinim crtežima ugljem – rađenim za „Antologiju poezije srpskog romantizma” Srpske književne zadruge.

U tim ciklusima i slikama žive prošlost i sadašnjost, huje vremena, u Božjim delima ogledaju se ljudski podvizi. U crtežima titra večnost.

Na mnogim portretima – crtežima, grafikama, platnima – Predraga Dragovića nalaze se druga ili unutrašnja lica prototipova. Kao da su izronili iz davne prošlosti, da nam svojim izrazima lica sugerišu neku likovnu ili poetsku poruku. Radio ih je u ulju, olovkom i ugljenom. Ne bi valjalo da se izgube... Vadio je ljuto vulkansko kamenje iz reke Morače, brusio ga i tesao ljutim dletima i gradio skulpture – najviše ptice i kornjače... Zlatom krasio ikone... Voleo je skulptorske hiperbole, pogotovo na instalacijama gusala, drugačije od „sprava” malo starije moračke učenice Venije Turinski... Na Peđinim pejzažima Bog još nije završio stvaranje sveta. Voda koja tvori još se na slikama nije osušila. Sunčeva svetlost menjala je njegove boje i širu geografiju njegovog zavičaja.

Znao je da se menja i da dorasta sam sebi. Blizak knjigama i piscima, umeo je da književno čita i misli. Slavne knjige bile su njegovo dodatno obrazovanje i pamćenje... Strepeli smo od njegovih ocena. Izuzetno pismen, pripovedao je slikama. Svakome kome je bio drug – bio je najbolji drug.

Pomišljam da mu, po našem običaju, pošaljem ovaj zapis da pogleda, a onda se setim da nemam njegov imejl na onoj strani.