U 50. godini sam počela da režiram i ponosna sam

Sedmostruko nominovana za Oskara i dobitnica Oskara za ulogu u filmu „Čitač” – britanska glumica i producent Kejt Vinslet je posle toliko blistavih filmskih i televizijskih rola, među kojima je mnogima omiljena ona u „Titaniku” Džejmsa Kamerona, debitovala sada i kao reditelj. Prema scenariju svog sina Džoa Andersa (iz braka sa rediteljem Semom Mendesom, a Kejt je inače majka troje dece), uz učešće glumaca poput Helen Miren, Timotija Spola, Andree Rajzboro, Toni Kolet, Vinsletova je režirala film „Zbogom Džun” koji je na „Netfliks” stigao tokom katoličkog Božića.

 Ovo je priča o okupljanju svih članova razjedinjene porodice pred Božić kako bi danonoćno bdeli uz bolničku postelju voljene majke i bake Džun (Helen Miren), po iznenadnoj spoznaji da se ona nalazi u termalnoj fazi kancerogene bolesti. Mladi Džo Anders je napisao scenario zasnovan na smrti svoje bake, Kejtine majke, 2017. godine, a u ovom ekskluzivnom razgovoru za „Politiku” vođenom posredstvom „Zuma”, zahvaljujući posredstvu „Netfliksa”, Vinsletova otkriva da nije reč o autobiografskoj priči, govori o korenima odluke da se upusti u režiju kojom bi se uz glumu bavila i u budućnosti, kao i o neraskidivom prijateljstvu sa Leonardom Dikaprijem započetim tokom snimanja „Titanika”...

Lav Tolstoj je napisao: „Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna porodica nesrećna je na svoj način.” Porodica u vašem filmu je možda fragilna, ali ne i nesrećna?

Da, tačno. Mislim da su u filmu pokazane stvari koje se dešavaju u stvarnom životu. Svaka osoba koja je u porodici zna da su porodične dinamike zanimljive, haotične i komplikovane i ja zapravo verujem da su najsloženiji odnosi koje imamo na svetu oni sa ljudima koje najviše volimo od svih. I znate, ne bi bilo ispravno da se napravi film pun tužnih ljudi, jer ovo nije film o ženi koja umire. To je film o porodici i sa toliko dece u njoj donosi radost u svaku situaciju, čak i kada se suoči sa tragedijom, jer deca ne znaju razliku. Mogu da vide tugu u prostorima odraslih, ali onda ih ometaju. Znate ono, čips tamo koji im obično nikada nije dozvoljen da jedu ili igranje na krevetskom čaršavu crtajući nalepnice i bojeći. Odrasli se fokusiraju na stvari koje su važne deci i tako održavanje tog blistavog osećaja sreće u velikoj meri zapravo dolazi od dece i bilo je izuzetno važno to prikazati.

Zanimljivo je da je tonove tuge u ovoj filmskoj priči prekrila snaga porodične ljubavi?

Nisam želela da se stvori osećaj da je ovo tužan film. Želeli smo da na neki način ovo bude nešto uzdižuće i katarzično. Nešto u ćemu će se ljudi prepoznati, jer su već doživeli ili će tek doživeti gubitak roditelja. To je klub u kome se nađete a jednostavno ne znate kako ste postali njegov član, jer nikada niste mogli da zamislite da se to zaista dešava. Snimajući ovaj film, mi kao glumci smo podelili mnogo naših ličnih priča i izgradili poverenje među nama izražavajući kakva su bila naša sopstvena iskustva i mislim da je svaki glumac koristio drugačiji deo svog sopstvenog osećaja gubitka igrajući ove različite uloge.

Od sina ste dobili mnogo ljubavi i sreće, a sada i scenario za „Zbogom Džun”, ali da li je on pronašao uzor u svojoj porodici dok ga je pisao?

Ne, mislim da je Džo bio ohrabren što je dobio mesto u školi scenarija i ohrabren je da piše iz srca. Najznačajnija stvar koja mu se dogodila u životu bio je gubitak bake, moje majke, kada je bio tinejdžer. Nikada nije mogao zaboraviti kako smo se svi okupili i učinili zaista mnogo divnih stvari za nju. Bio je toliko pogođen time kako smo svi bili tu jer smo potekli od jedne žene. Zato je to uzeo kao svoju emocionalnu pozadinu i stvorio potpuno izmišljenu priču o izmišljenoj porodici i smestio je u vreme Božića. U svojim razgovorima sa vršnjacima koji su izgubili baku ili deku čuo je i mnoge stvari koji zaista nisu bile dobre, poput da nisu bili tamo uz njih kada su umirali ili da je to toliko bilo naglo, veoma uznemirujuće i traumatično, pa ih je osećaj žaljenja drugih ljudi učinio tako blagoslovenim. Mi kao porodica nismo imali taj osećaj, osećali smo se zaista mirno, tako prisutno i tako stvarno. Kroz snimanje ovog filma, i meni kao reditelju, bilo je važno da se zaista pobrinem da zabeležim delove stvarnog života sa kojima se, nadam se, publika može povezati i pružiti im prostor u kome mogu da vode možda one veoma teške razgovore koje im je često neprijatno voditi.

Ovo je vaš rediteljski debi i mislim da je veoma hrabro raditi taj posao posle toliko decenija glumačke karijere. Da li vas je u režiju „gurnulo” i vaše višestruko producentsko iskustvo?

Da, mislim da sam u poslednje vreme imala veliku sreću što sam radila sa nekim neverovatnim rediteljima u svom životu koji su me zaista prihvatili u saradnju i što mi je sve to pomoglo da stvorim osećaj razumevanja šta je zapravo posao reditelja od početka do kraja. Potpuno sam svesna šta je potrebno da bi se to uradilo, ali nikada se u to ne bih upustila da nisam osećala da znam šta radim. Ne možete preuzeti toliki rizik, okupiti tako snažnu ekipu glumaca i uzeti u ruke ovu važnu priču a da nemate znanje i hrabrost i to producentsko iskustvo. Iskustvo tog posve drugačijeg posla koji je dugotrajan i veoma težak i u kojem ste prva osoba koja kaže da od ovoga može da se napravi film, a onda morate sve da spojite i finansijski pokrijete. Znala sam da ne mogu da uđem u tu ulogu osim ako se ne osećam dovoljno emocionalno hrabro, dovoljno snažno, dovoljno pripremljeno, tehnički svesno i uradila sam to u 50. godini svog života, i ne mogu biti ponosnija. Nakon što sam provela toliko godina zalažući se za žene da uđu u prostore kojima dominiraju muškarci u ovoj industriji, pomislila sam: „Znate šta? Ako ovo ne uradim sada, možda nikada neću, a ako to ne uradim, kako aktivno doprinosim promeni kulture?” Kada je scenario za ovaj film bio spreman za slanje rediteljima, shvatila sam da želim to rediteljsko iskustvo i iskustvo rada sa svojim sinom.

Proradio vam je i majčinski instinkt?

Verovatno i to, ali postoji i konkretniji razlog. Džo je divan mladić. On je zaista posebna osoba i veoma je pametan što se tiče filma. Studirao je scenario na Nacionalnoj školi za film i televiziju i uskoro će napuniti 22 godine. Odrastao je uz filmske scenarije i ima urođeno razumevanje jezika i strukture onoga što je potrebno da se scenario sastavi. Uz to, bio je dovoljno hrabar da pokuša i ja sam neverovatno ponosna na njega.

Kada razmišljate o svojoj glumačkoj karijeri sa stanovišta ovog rediteljskog iskustva, šta možete videti?

To da ja i dalje volim glumu. Još uvek je zaista volim i nadam se da ću sada provesti život radeći kombinacije te dve stvari. Kada sam donela odluku da ću da režiram pitala sam se: „Bože moj, kako da uopšte počnem?” Morala sam da se pobrinem da sebi pružim mnogo opcija, ali sam sve to volela. Imala sam samo 35 snimajućih dana, čak sedmoro dece na setu, ali iskreno, bilo je tako zabavno da sam poželela da se nikada ne završi. Čak i montažu sa miksom zvuka, odabir i uklapanje muzike i sve ono potrebno u postprodukciji nisam želela da se završi i volela sam svaki deo rada na ovom filmu.

U filmu ne samo što režirate i producirate već i glumite i za partnere ste izabrali tako značajne glumačke kolege – Helen Miren, Timotija Spola?

Blagoslovena sam njihovim učešćem. Imala sam Helen Miren na samo 16 snimajućih dana, jer je ona bila prezauzeta, a tako je ovom filmu mnogo dala. Uz to, ona je zbog „Zbogom Džun” prekršila svoje pravilo da nikada ne igra nikoga ko ima rak. U radu sa njom, sa Timotijem i sa svim drugim glumcima najvažnije je bilo poverenje. Svi smo tesno sarađivali tokom intenzivnih nedelja proba, tokom kojih sam kuvala obroke za svojim kuhinjskim stolom. Kada uspostavite prostor koji je u potpunosti zasnovan na poverenju i diskreciji, postoji kodeks tišine koji obavijate jedni oko drugih i koji postaje sigurnosni pokrivač.

I dalje ste veliki prijatelj sa Leonardom Dikaprijem s kojim vas je spojio Džejms Kameron u nezaboravnom „Titaniku”?

On je moj najdraži prijatelj i moja stena. Leo je čvrsta, lojalna osoba, nepromenjen uprkos slavi i mojoj deci je kao brižni ujak. Mi smo jedno drugom davali podršku kroz životne teškoće i uvek plačem od radosti na ponovnim susretima. Teško mi je palo naše razdvajanje tokom epidemije kovida 19 kada je svako od nas ostajao „zaglavljen” u svojoj zemlji zbog lokdauna. Nas spaja jedinstveno i pouzdano prijateljstvo.

Svi pričaju da ste veoma ponosni što ste oborili jedan rekord Toma Kruza dok ste snimali Kameronovog „Avatara: Put vode”?

Ha, ha, jeste! Oborila sam njegov rekord u zadržavanju daha pod vodom! Postigla sam zadržavanje daha od sedam minuta i 14 sekundi i nadmašila njegov rekord od 6 minuta koji je imao u filmu „Nemoguća misija: Nacija odmetnika”. Za ovaj podvig sam intenzivno trenirala i veoma sam na to ponosna. Tomu je verovatno dosta ovog mog hvalisanja, ali meni prija. Nisam ga nikad upoznala, pa ne znam njegovu reakciju. Igram i u ovom novom Kameronovom „Avataru” – „Avatar: Vatra i pepeo”, ali tu nisam obarala nikakve rekorde.