Divlji zapad ili Eldorado

Kada bi se birala košarkaška reč godine, to bi u 2025. verovatno bio NIL, skraćeno od name (ime), image (imidž) i likeness (prepoznatljivost). Pošto NIL „pravila” u Američkoj asocijaciji studentskog sporta (NCAA) postoje još od 2021. godine, postavlja se pitanje zašto se ta reč tek sada tako snažno primila u košarkaškim krugovima. Verovatno zbog naglog velikog odliva talenata iz Evrope na američke univerzitete koji su dobili priliku da pokažu svoju finansijsku moć u odnosu na mnoge klubove iz Evrolige, obezbeđujući milionske ugovore golobradim mladićima.

Šta se zapravo krije iza mogućnosti da sportisti na univerzitetima komercijalizuju svoje „ime, lik i prepoznatljivost”, koliko je NIL promenio košarku, šta to znači za srpsku košarku – priliku ili opasnost; i kakve posledice donosi u bliskoj budućnosti…

O tome smo razgovarali sa trenerom Marinom Sedlačekom, koji kao retko ko ima tako širok spektar iskustava u košarci (sticanih na raznim kontinentima i sportskim sistemima, pa i u NBA); kao i sa dugogodišnjim komesarom Univerzitetskog sportskog sistema Njujorka Žarkom Ivkovićem, sadašnjim predsednikom Kuće slavnih njujorške košarke.

– NIL je definitivno promenio košarku, pre svega košarkašku mapu sveta, na taj način što su NCAA koledži uspeli da dovedu sve ono što vredi, ili što ima potencijal u celom svetu – kaže pre svega Sedlaček, dugogodišnji član stručnog štaba Tima sveta na „Hup samitu”. – NIL je s jedne strane osiromašio međunarodnu košarku u mlađim kategorijama, a sa druge obogatio američku koledž košarku. Treba imati u vidu i to da su se pojavili drugačiji kriterijumi unutar same Amerike, gde su i američki igrači dobili znatno više na ceni, samim tim što internacionalni igrači primaju više para no što je ikada moglo da se zamisli. Tako da je to Eldorado za evropsku, azijsku i američku košarku, upravo zbog toga što ne postoje nikakva pravila. Ne postoje pravila odlazaka i dolazaka, sve je otvoreno, više nema starosne granice za upis, koja je bila 21 godine, i dužine igranja do 24. Sada igrači komotno dolaze iz NBA „Dži” lige, sa 27-28 godina, čak i oni draftovani kao Nađi, 31. pik, bivši igrač Barselone, koji je otišao na Bejlor. Tako da to najmanje liči na studentsku košarku, jer tu ima najmanje studenata.

Žarko Ivković smatra da je ovo tek rana faza globalnog košarkaškog zemljotresa i da će svi oni koji ne budu spremni za to, vrlo brzo osetiti dalekosežne i razorne posledice:

– Osim NBA igrača pod dugogodišnjim ugovorima, NIL ima ogroman uticaj na sve svetske lige i donosi sa sobom finansijsku moć koja remeti planove mnogim klubovima. Za mlađe igrače (ispod 23 godine), čiji talenat je poželjan u Prvoj diviziji NCAA, nikada nisu postojala bolja finansijska vremena od ovih. Najboljih 60-70 koledža se otvoreno bori da ih privuče sa budžetima o kojima mogu da maštaju mnogi evroligaši. Moram da naglasim da taj novac u koledž timovima dolazi od firmi i pojedinaca koji doniraju u fondove koji plaćaju studente za upotrebljavanje njihovog imena, imidža i sličnosti, gde se reč sličnost tumači kao upotreba nečijeg lika u video-igricama i animacijama, gde ne vidimo nečiji lik, već neki broj, dres ili nešto što asocira na njega. Studenti od toga plaćaju porez i druge troškove: agente, agencije, klubove…

Na pitanje o tome kako će se NIL odraziti na srpsku košarku, Sedlaček smatra da „mi u Srbiji nismo to spremno dočekali”:

– Nije na to spremna ni FIBA, jer to pravilo doneto je još 2021. godine. Tako da to predstavlja opasnost, s jedne strane zbog odliva igrača koji tamo neće uspeti. Tu je i sportsko-psihološki momenat, kada neko primi velike pare u tom uzrastu, da li uopšte ima ambiciju da se dalje bavi košarkom. Treća stvar je kontrola odlaska: gde ti igrači odlaze, u koje koledže, koliko imaju prostora da igraju, da napreduju… Imamo primer našeg Andreja Kostića koji je otišao na Kanzas Stejt, gde vrlo malo igra. Ili Alekse Ristića koji je bio prvi plejmejker naše reprezentacije do 20 godina, koji je prošle godine standardno igrao KLS-u, a uopšte ne dobija priliku u Indijani. Kako tome stati na put! Ukazuju se dva pravca. Jedan je da FIBA uspostavi neku regulaciju sa NCAA, s obzirom da NCAA nije član nijednog foruma u svetskoj košarci, kao što je Ju-Es basketbal (KS SAD). A drugo je da se napravi opredeljenje da klubovi – ukoliko ne žele da ugase mlađe kategorije – definišu svoj status, odnosno materijalnu korist od toga što nekome spremaju igrače, na taj način što će se povezati sa određenim univerzitetima i raditi za njih. I tako napraviti most u obostranom interesu, i sportskom i finansijskom.

I pored svih zamki, Ivković smatra da za srpske košarkaše nikada nisu bile bolje prilike. Pod uslovom da to prepoznaju i da dobiju adekvatnu „zaštitu”:

– Ovo je fenomenalna mogućnost za naše klubove, pogotovu u doba kada naša košarka uživa izvanrednu reputaciju u svetu, kad imamo Jokića i niz drugih sjajnih igrača, kad imamo olimpijsku bronzu, bez obzira na neuspeh na Evrobasketu u Rigi. Savez i klubovi bi trebalo da rade još intenzivnije na razvoju mladih košarkaša i košarkašica pošto je ova globalna bitka za mlade talente tek počela. Naravno, uspostavljanje fer-plej pravila je presudna stvar, kao brana od raznih negativnih uticaja, pa i od onih koji gledaju isključivo lične interese, ne prezajući od toga da se umešaju i u ono što znaju i što ne znaju…

Mnogi evropski klubovi se pribojavaju NIL-a, samo zato što nisu dobro upoznati sa njim. To i ne čudi kada se zna da sličan strah postoji i u Americi, jer trenutna „meka pravila” otvaraju prostor za različita tumačenja jedne iste stvari, u zavisnosti s koje strane gledate.

– Kakve će biti posledice, videćemo već u aprilu, kada se bude završila NCAA sezona, na osnovu igrača koji su tamo otišli – kaže Sedlaček. – Samo sa naših prostora ima ih oko 80, u najkvalitetnijim ligama 32 ili 33, koliko sam uspeo da izbrojim. Da li će ostati ili će se vratiti, koliko će trajati njihovi ugovori... Ranije si išao u Ameriku na koledž da bi studirao i igrao košarku, a sada ideš tamo samo da bi igrao košarku. Mada treba imati u vidu i to da NIL traži i neke druge obaveze, marketinške prirode, pojavljivanja na određenim događajima, tako da to nije samo sredstvo da bi se igrači privukli… Treba znati i to da je američki Kongres pokazao želju da to donekle definiše, time što je ograničio budžete sportskim organizacijama na koledžima, u iznosu od 20,5 miliona dolara. Što znači da ako na jednom univerzitetu postoji četiri-pet sportova, a jedan od njih je američki fudbal, sigurno će gro para otići u tom pravcu. Posledice mogu da budu i pozitivne i negativne. Postavlja se pitanje zašto oni dovode naše igrače u koledž košarku? Pa zato što su tehnički obučeni, igraju košarku na evropskom nivou. Ako gledamo kako se danas igra Evroliga, videćemo da se taj način sve više približava načinu igranja u NBA. Znači, samim tim Evropa gubi svoj identitet. To je najveća pretnja. Nama odlaze igrači, dok u Evroligi, u 20 klubova, imamo 108 Amerikanaca. I taj broj se stalno povećava. To me najviše brine, što se tiče perspektive evropske košarke. Oni koji imaju kvalitet i koji bi trebalo da budu u evropskim klubovima koji imaju mlađe selekcije, sve manje dobijaju šansu. Ali ima i onih koji su dobijali šansu pa su otišli zbog boljih finansijskih uslova. Ne bih da navodim primere naših igrača, jer to možda nije primereno ovom trenutku.

Kad je reč o posledicama koje bi NIL mogao da donese u bliskoj budućnosti, Ivković kaže:

– Dok se pravila ne uspostave, i dalje je to sve Divlji zapad, i u Americi i kod nas. U Americi je uspostavljen trenutni budžetski plafon od 20,5 miliona dolara godišnje za svaki fakultet, što faktički znači da će 75 odsto tih sredstava otići na američki fudbal a ostalo za sve druge sportove. Procenat budžeta generalno je usklađen prema prihodu tog sporta. Košarka je na drugom mestu, a treće mesto u borbi za mrvice može da bude ženska odbojka, fudbal, tenis i veslanje, zavisno od popularnosti sporta i prihoda. Važno je da se naglasi da NIL ugovor ne znači da je to novac za košarkaški kvalitet (podrazumeva se da se radi o dobrom igraču), već je reč o upotrebi identiteta i ličnosti igrača u marketinške svrhe. Postoji i komisija na koledžu koja analizira koliko zaista vredi igrač i da li ispunjava svoje obaveze predviđene ugovorom. Univerziteti po zakonu ne smeju da daju novac studentima, tako da se NIL pojavio upravo kao način da se izbegne „pay for play” (igranje za novac) i samim tim postao posrednik između sponzora i sportiste. Među ljudima koji daju novac za NIL su bivši studenti ili poslovni ljudi koji na taj način žele da pokažu privrženost tom univerzitetu.

Studenti milioneri

U protekle dve-tri sezone, milionski ugovori za igrače univerzitetskih timova u SAD postali su normalna stvar. Od mladih srpskih igrača, proteklog leta u Americi najveću pažnju izazvao je Andrej Kostić (nedavno napunio 19 godina) koji je iz Crvene zvezde prešao na Univerzitet Kanzas Stejt. Prema nekim izvorima za ugovor viši od 2,5 miliona, od čega je, navodno, Zvezdi pripalo više od 50 odsto. Odigrao je devet od 12 utakmica u ovoj sezoni, nikada nije bio u prvoj petorci, a ima prosek od 10,7 minuta i 4,1 poen.

Fabričko resetovanje igrača

Kad govori o lošim stranama NIL-a, Marin Sedlaček navodi primer Adaja Mare, bivšeg centara Saragose, rođenog 2005, koji je bio jedan od pet najboljih igrača na Juniorskom prvenstvu Evrope u Nišu 2023:

– Imao je prosek od 14-15 minuta u španskoj ACB ligi, najboljoj evropskoj ligi. Debitovao je sa 16-17 godina i imao otvoren put da napreduje, ali se ipak odlučio za Univerzitet Ju-Si-El-Ej, zbog novca koji ne može da dobije ni od Reala, Barselone i Saragose, koji su ga jurili. Prve dve godine nije igrao na tom univerzitetu, a sada je na manjem koledžu u Kaliforniji – Santa Barbari, gde igra. I zato ga nismo videli u reprezentaciji Španije na Evropskom prvenstvu.

Sedlaček objašnjava da ništa bolje nije prošao ni turski talenat Berke Bujuktunčel (rođen 2004), jedan od najzapaženijih u selekciji Turske na Svetskom prvenstvu do 19 godina, koja je u borbi za bronzu savladala selekciju SAD:

– Bujuktunčel se našao među pet najperspektivnijih na tom šampionatu – kaže Sedlaček. – Kao član Tofaša, i neko ko je već bio na spisku selektora Atamana i igrao neke utakmice za reprezentaciju, odlučio se da ode u Ameriku. Ostavio je prosek od 18 minuta igranja u Tofašu i određena finansijska sredstva, normalno, manja od onih koja su mu nudili iz Amerike. I on dve godine stagnira. Godinu dana se zadržao na Ju-Si-El-Eju, na kojem nije igrao, pa je prešao u Nebrasku, postiže od pet do sedam poena u proseku. Primoran je da igra na poziciji na kojoj nije igrao u evropskoj košarci. Zbog njegove visine postavili su ga bliže košu i automatski njegovu perspektivu sveli na neko fabričko resetovanje, jer mora da radi ono što je potrebno timu, a mnogo manje je u fokusu njegov napredak.