Raj vene od poevropljavanja

Brazil, jedina reprezentacija, koja je igrala na svim svetskim fudbalskim prvenstvima, učestvovaće 2026. na turniru u SAD, Kanadi i Meksiku. To pravo je stekao kao peti u južnoameričkoj grupi, što je njegov najgori plasman od kako je gavran pocrneo.

A nekada je bio toliko jak da je, praktično, i bez golmana postao svetski šampion! Evo potvrde u knjizi „Fudbalonomika” (2009) engleskog novinara Sajmona Kupera i ekonomiste Stefana Šimanskog:

„Neizbežnih pobeda na fudbalskim turnirima teško da je uopšte bilo. Kao jedini primer iz nedavne prošlosti može da posluži Brazil na Svetskom prvenstvu 2002. Stvarna moć tog tima u svoj svojoj očiglednosti otkrila se posle nekoliko meseci jednom poznatom treneru evropskog fudbalskog kluba. Nastojao je da dovede brazilskog golmana Markosa, svetskog prvaka. Markos je došao u klub i uradio nekoliko testova da se vidi u kakvoj je formi fizički. Istina, nije pokazao najbolje rezultate, ali nema veze, pomislio je trener, ipak je osvojio svetsko prvenstvo. I ponudio je Markosu da potpiše ugovor.”

Pošto je bio uveren da je obavio dobar posao trener je mirno zaspao. Ali, nije mu bilo suđeno da sanja lepe snove. Oko dva sata noću iz kreveta ga je digao telefonski poziv agenta brazilskog golmana, koji mu je saopštio da nema ništa od ugovora s Markosom. Bunovni trener je, razumljivo, upitao zašto.

„I tad je menadžer sve priznao. Nekoliko godina pre Svetskog prvenstva Markos je povredio zglob, ali se nije pretrgao da se leči, nego je pustio da stvari idu same od sebe. Njegov bivši klupski trener Luis Felipe Skolari, kad je postavljen za selektora, ubacio ga je u reprezentaciju, a potom i u sastav za Svetsko prvenstvo. Za vreme tog turnira, nastavio je da se kaje menadžer, Markos je trpeo nepodnošljive bolove, s mukom je trenirao. Na utakmicama je jedva bio sposoban da uhvati loptu i svakog jutra se kleo sebi da će baš tog dana da prizna Skolariju kakvi su mu zglobovi. Ali, dani su proticali, a Markos nije smogao hrabrosti da porazgovara sa selektorom.”

Te danas će, te sutra će i završi se Svetsko prvenstvo se završilo.

„Markos je sa svojom reprezentacijom postao pobednik Mundijala. Brazil je toliko bio nadmoćniji od svih ostalih da je osvojio Svetsko prvenstvo čak i s povređenim golmanom”, zaključili su Kuper i Šimanski.

Ovo otkriće verovatno nikoga ko odavno prati fudbal neće da začudi. Brazilci su oduvek važili za čudotvorce s loptom. Od Leonidasa pre rata, preko Ademira, pa Didija, Pelea i Garinče, preko onih, kojih se, možda ni u Brazilu, više ne sećaju (Tostao, Žerson, Rivelino), a da su igrali u bilo kojoj evropskoj reprezentaciji za života bi im podigli spomenike. Ređali su se potom Ziko, Sokrates, Falkao, pa onda generacije, koje su se smenjivale kao talasi u finalu na tri uzastopna svetska prvenstva. Ali, posle Romarija, Bebeta, Dunge, pa Ronalda, Ronaldinja i Kake brazilski dragulji ne sijaju kao nekad. Kralj fudbala, a u celom svetu se zna da je to Pele (drugog pretendenta niti je bilo, niti će biti), čak je Nejmara video kao naslednika svoje krune. Međutim, njegov mladi zemljak (ponikao je u Peleovom Santosu), ostao je najveći nedorečeni talenat. Bio je i povređivan, ali ni Pele nije dočekao na nogama kraj svake utakmice (pa ni svetske šampionate 1962. i 1966).

Nekada su i brazilski bekovi bili prefinjeni tehničari (od Đalme Santosa i Niltona Santosa pedesetih godina do Kafua i Roberta Karlosa iz poslednjeg šampionskog doba). Posao su savršeno obavljali bez prekršaja!

Brazilski fudbal sada treba da izleči – stranac!? U maju 2025. reprezentacija je poverena Italijanu Ančelotiju. Uz dužno poštovanje prema jednom od najuspešnijih trenera današnjice, on je, ipak, izdanak škole za podizanje bunkera, dok se brazilska diči renesansnim palatama.

Dovođenjem svog prvog selektora sa Starog kontinenta brazilski fudbal je dovršio svoje poevropljavanje i presekao pupčanu vrpcu, koja ga je, koliko-toliko, hranila slavnom prošlošću. Nije isključeno da se Brazilu s Ančelotijem posreći. Kladionice veće šanse daju samo Španiji, Engleskoj i Francuskoj, dok je iza njega, na petom mestu, trenutni svetski prvak Argentina. Ali, čak i da Sizif, otelotvoren u Ančelotiju, izgura kamen na vrh ništa time suštinski neće da se promeni.

Brazil je izgubio sebe. Njegovi fudbaleri su nekada bili hudožnici, a sada su arbajteri. Kako im to ide videlo se 2014. kada su kao domaćini poraženi u polufinalu od Nemačke čak sa 7:1!? A to im je i najveći domet od poslednje titule svetskog prvaka (2002). Na svim ostalim šampionatima su ispali u četvrtfinalu.

Od mnogobrojnih razloga jedan nikako da uđe u vidno polje ili je prihvaćen kao viša sila. Čim se igrači ispile prodaju ih Starom kontinentu. Oni u tim zlatnim kavezima ne mogu da uzlete. Hteli, ne hteli moraju da se upletu u kučine taktičkih šema savremenih fudbalskih stratega u kojima je najvažnije da se igra na sigurno.

A snaga Brazila je bila baš u nepredvidljivoj maštovitosti. Brazilci su, u naizgled, beznadežnim situacijama, uporno dokazivali protivniku da im ne može ništa. Takvo poigravanje se u Evropi ne trpi. Mladi brazilski pupoljci bivaju odmah pokidani i nikada više ne procvetaju. I takvi dolaze u reprezentaciju.

Brazilska sudbina je poučna i za nas. Kada poevropljeni fudbalski raj vene, čemu da se nada naš listopadni šumarak, jer i mi za uspeh smatramo prodaju čim se pojave prvi listići. Odustali smo da negujemo svoje sorte.

To ni Brazilcima, bogomdanim talentima, kojima je fudbal, ubeđivali su nas, više od religije nije donelo dobro, pa neće ni evropskom Brazilu, kako smo nekada sebe zamišljali, s neuporedivo nepovoljnijom klimom. A i sama Evropa je od svojih preparata ostala bez organskog fudbala.

Poraz u Japanu, remi kod kuće s Tunisom

Karlo Ančeloti je ispunio prvi deo zadatka: Brazil će igrati na Svetskom prvenstvu 2026. Iznenađenja nije moglo da bude, jer je na finalnom turniru za Južnu Ameriku rezervisano šest mesta, a može da se izbori i sedmo kroz doigravanje. Startovao je remijem u Ekvadoru (0:0), onda je kod kuće pobedio Paragvaj (1:0) i Čile (3:0), pa u poslednjem kolu kvalifikacija izgubio u Boliviji (1:0). Posle toga je imao četiri prijateljske utakmice. U Južnoj Koreji je pobedio (5:0), a u Japanu izgubio (3:2), dok je kod kuće savladao Senegal (2:0) i igrao nerešeno protiv Tunisa (1:1).

Treći u kvalifikacijama, pa svetski prvak

Peto mesto u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo 2026. je nezamislivo loš učinak za Brazil. U ovom veku, od kada su sve južnoameričke reprezentacije u istoj grupi, do sada mu je najgori plasman bilo treće mesto za Svetsko prvenstvo 2002. Uprkos tome tada je postao svetski prvak, a u ostalim slučajevima nije, iako je bio pobednik kontinentalnih kvalifikacija (za 2014. nije igrao, pošto je bio domaćin). Neko bi u tome mogao da vidi dobar predznak, ali u timu, koji je predstavljao Brazil u Japanu i Južnoj Koreji bila je plejada asova (stasali u brazilskim klubovima, pa onda raspršeni po svetu), a sada nema takvih zvezda.

Odlazak u punoj snazi, povratak uoči penzionisanja

Šezdesetih godina Pele i Garinča su proglašeni za nacionalno blago, pa zakonski nisu mogli da budu otuđeni (da odu u inostrani klub). Po sadašnjim Fifinim propisima državama je zabranjeno da se mešaju, ali predsednik Brazila Lula pre dve godine nije mogao da se uzdrži, pa je o situaciji u fudbalu u zemlji kazao:

– Iz Brazila odlaze sa 17-18 godina, a vraćaju se tek s 36-37. Puštamo radnike u punoj snazi, a unajmljujemo one, koji se spremaju za penziju.