„Re­for­mu", „do­boš" i „di­plo­mat" pra­te išle­ri, ba­ja­de­re i mi­njo­ni

Kre­ma­ste, čo­ko­lad­ne, voć­ne, one sa vi­še ko­ra ili fi­la, okru­gle, u ob­li­ku sr­ca... Te­ško je za­mi­sli­ti ovih da­na po­li­ce fri­ži­de­ra bez nje­nog pri­su­stva. Tor­ta! Ka­kva god da je, pr­va je aso­ci­ja­ci­ja na sla­vlja i pra­zni­ke. Ne, kad se na­đe na sve­ča­nom sto­lu, ne mo­gu da joj ka­žu ni oni ko­ji su na „di­je­ti”. Pra­ve ih sve ge­ne­ra­ci­je, do­ma­ći­ce, do­ma­ći­ni, ali i po­sla­sti­čar­ni­ce. Je­din­stve­na i pre­po­zna­tlji­va u na­šem gra­du, i to baš po tor­ta­ma, u 2026. pro­sla­vlja ju­bi­lar­ni 80. ro­đen­dan! Po­sla­sti­čar­ni­ca „Zla­ta”.

– Re­dov­no me pi­ta­ju za­što je ime Zla­ta i da li ima ne­ku sim­bo­li­ku. Ne, ne­ma. Slav­ko i Ol­ga Spa­so­je­vić su pr­vu po­sla­sti­čar­ni­cu otvo­ri­li na me­stu rad­nje ko­ja se ta­ko zva­la, pa ih je taj vla­snik pi­tao da sa­ču­va­ju ime i oni su to uči­ni­li – is­ta­kla je Je­le­na Ma­tić, pred­u­zet­ni­ca.

Za osam de­ce­ni­ja pro­me­ni­la je sa­mo lo­ka­ci­ju, sa Sla­vi­je pre­se­li­la se na Vra­čar, a kva­li­tet, ukus i po­ro­dič­no ula­ga­nje je ono što ova ma­la „fa­bri­ka slat­ki­ša” pre­no­si sa ge­ne­ra­ci­je na ge­ne­ra­ci­ju.

„Re­for­ma”, „do­boš”, „Pa­vle”... to su sta­ri­je tor­te. Mu­šte­ri­je vo­le da na­ru­če i ne­ku no­vu, ali kad su pra­zni­ci u pi­ta­nju, ra­do se vra­ća­ju pro­ve­re­nim uku­si­ma.

– „Di­plo­mat” je od­u­vek u po­nu­di i tu se re­cep­tu­ra ne me­nja. Ve­o­ma je po­pu­la­ran i „Ka­le­meg­dan šnit”, ve­o­ma sta­ra tor­ta za ko­ju je re­cept osmi­šljen u ško­li po­sla­sti­čar­stva u Jug Bog­da­no­voj. Mi smo je­di­ni u gra­du ko­ji je pra­vi­mo, spe­ci­fič­na je po bla­go ori­jen­tal­nom uku­su, ima čo­ko­la­de, ci­me­ta, va­ni­le, mle­ve­nog gri­li­ja­ša. Pre­po­zna­tlji­va je „Zla­ta šnit” sa uku­som mleč­ne čo­ko­la­de, „mar­ci­pan” tor­ta je sva u mar­ci­pa­nu i va­nil-kre­mu, ne­sva­ki­da­šnja je – ne­u­mor­no na­bra­ja Ma­ti­će­va dok nas okru­žu­ju mi­ri­si ko­ji­ma je ne­mo­gu­će odo­le­ti.

Vre­me­na se me­nja­ju, sva­ke go­di­ne na­sta­ne ne­ki no­vi re­cept za tor­te s ma­kom, raz­li­či­te vr­ste tar­to­va, čiz­kejk... Po­što­va­o­ci slat­kog za­lo­ga­ja pro­ba­ju te no­vi­ne, ali tvr­de da one ne mo­gu da za­me­ne re­cept iz odav­no po­žu­te­le „ba­ki­ne sve­ske” ko­ji se pre­no­si s ko­le­na na ko­le­no.

Tor­te se ku­pu­ju u sva­ko do­ba go­di­ne. Tu ne­ma se­zo­na je ili ni­je. Ro­đen­da­ni, ro­đe­nja, kr­šte­nja, svad­be, ju­bi­le­ji. Ka­ko je ona de­ko­ri­sa­na i ka­kvu po­ru­ku no­si, za­vi­si od že­lje mu­šte­ri­je.

– Za svad­be uglav­nom pra­vi­mo tor­te na spra­to­ve sa cve­ćem, per­la­ma... Za pu­no­let­stvo po­tro­ša­či su ma­što­vi­ti­ji, de­voj­ke vo­le da na njoj bu­du šti­kle, na­kit, par­fe­mi od mar­ci­pa­na ili da bu­du ta­kvog ob­li­ka. Mom­ci su ma­lo jed­no­stav­ni­ji, to je ili nov­ča­nik iz ko­jeg is­pa­da no­vac ili fla­ša ne­kog pi­ća. Zah­te­vi za deč­je ro­đen­da­ne mo­gu da bu­du zah­tev­ni­ji ka­da su u pi­ta­nju de­voj­či­ce, a de­ča­ci vo­le fud­bal i ko­šar­ku i ima­ju ti­mo­ve za ko­je na­vi­ja­ju – ob­ja­šnja­va ve­se­lo po­sla­sti­čar­ka.

Uz kra­lji­cu slat­ki­ša do­bro pri­sta­ju sit­ni ko­la­či. Oni bez ko­jih su sla­ve ne­za­mi­sli­ve – be­le štan­gli­ce, ba­ja­de­re, ra­fa­e­lo, smo­kvi­ce, išle­ri, va­ni­li­ce... Do­ma­ći­ce vo­le da ih na slav­skom slat­kom spi­sku bu­de što vi­še i on­da na­ru­ču­ju od če­ti­ri do pet­na­est raz­li­či­tih vr­sta. Ki­lo­gram, dva, ko­li­ko god tre­ba. Ži­to sa šla­gom i ke­sten-pi­re su „za­čin” sla­do­ku­sci­ma pa ima onih ko­ji, dok če­ka­ju da se pa­ket pri­pre­mi, ona­ko s no­gu sma­žu ži­to.

A tek mi­njo­ni ra­znih bo­ja, ob­u­če­ni u pre­liv od fon­da­na, po­seb­no ukra­še­ni, slat­ki i soč­ni, od ka­da su se po­ja­vi­li ne skla­nja­ju se sa spi­ska stal­nih čla­no­va po­sla­sti­čar­ske dru­ži­ne.  

– Ve­o­ma su zah­tev­ni za iz­ra­du i ukra­ša­va­nje. Pra­vi­mo ih sa uku­som ru­ma, čo­ko­la­de, voć­ne i mo­ka mi­njo­ne. Za­ni­mlji­vi su mu­šte­ri­ja­ma, po­seb­no za No­vu go­di­nu, ka­da ih ukra­ša­va­mo pra­znič­nim mo­ti­vi­ma, ili za Vas­krs. Na­ru­ču­je se po ki­lo­gram, uglav­nom, a tu sta­ne oko 30 do 32 ko­ma­da – is­pri­ča­la je Ma­ti­će­va.

Za sto­lo­vi­ma u po­sla­sti­čar­ni­ci sme­nju­ju se go­sti. Do­đu da na­pra­ve pre­dah i ulep­ša­ju dan do­ma­ćim slat­kim za­lo­ga­jem uz ka­fu ili li­mu­na­du. Ula­ze i iz­la­ze mu­šte­ri­je, raz­gle­da­ju, bi­ra­ju, na­ru­ču­ju, po­pri­ča­ju, po­zdra­vlja­ju se pre­po­zna­tlji­vo. Jer, mno­go je stal­nih mu­šte­ri­ja ko­je go­di­na­ma ne me­nja­ju maj­sto­re za po­sla­sti­ce. Ka­ko se re­cep­tu­re pre­no­se ge­ne­ra­ci­ja­ma ta­ko su i u ovoj da­nas vra­čar­skoj po­sla­sti­čar­ni­ci, ko­ja se tu pre­se­li­la sa Sla­vi­je, i ge­ne­ra­ci­je ku­pa­ca. Ku­po­va­le su ba­ka i ma­ma, a da­nas su kup­ci unu­ka i ćer­ka.

Me­đu go­sti­ma bi­li su i osta­li mu­zi­ča­ri, glum­ci, pi­sci, ra­zni ugled­ni Be­o­gra­đa­ni.

– La­u­še­vić je vo­leo da do­la­zi na ži­to sa šla­gom, dok je To­zo­vac ku­po­vao „di­plo­mat” tor­tu – pri­se­ti­la se Ma­ti­će­va.