Ber­ber­ni­ca na toč­ko­vi­ma

Po­kret­ne pro­dav­ni­ce, ka­mi­o­ni sa sla­do­le­dom, krof­na­ma i knji­ga­ma odav­no već ni­su no­vi­na na uli­ca­ma svet­skih pre­sto­ni­ca. Ali, mi­ni-ber­ber­ni­ce na toč­ko­vi­ma je­su za vest. Na par­kin­gu Sav­skog na­si­pa za­te­kli smo ovu atrak­ci­ju ko­ja je od­ne­dav­no osvo­ji­la Be­o­gra­đa­ne – dva sa­vre­me­na kom­bi­ja pre­tvo­re­na u pra­ve sa­lo­ne za mu­škar­ce.

„Bar­ber­bus” nu­di ši­ša­nje i bri­ja­nje „na­do­hvat ru­ke”, a po do­go­vo­ru do­la­ze na od­re­đe­nu lo­ka­ci­ju ili kuć­nu adre­su. Ovi spe­ci­fič­ni kom­bi­ji ima­ju sve što i kla­sič­na ber­ber­ni­ca, tu su bri­tve, pro­fe­si­o­nal­ne ma­ši­ni­ce, vru­ći pe­ški­ri, šam­po­nje­re i ma­le če­ka­o­ni­ce za mu­šte­ri­je.

Idej­ni tvor­ci ne­sva­ki­da­šnjeg sa­lo­na bi­li su pr­vo­bit­no in­spi­ri­sa­ni slič­nim po­kret­nim uslu­ga­ma na ame­rič­kom tr­ži­štu. Ali, ka­ko ka­že je­dan od njih, Lu­ka Pap, tru­di­li su se da na­pra­ve ne­što dru­ga­či­je i bo­lje od sve­ga što su vi­de­li, kao i da na tlu evrop­skog kon­ti­nen­ta bu­du je­din­stve­ni po di­zaj­nu i kva­li­te­tu uslu­ga.

– Na ter­min kod fri­ze­ra če­ka se i po dve ne­de­lje, kao da je u pi­ta­nju mag­net­na re­zo­nan­ca. Moj drug Uroš Ma­rin­ko­vić i ja do­šli smo na ide­ju da na­pra­vi­mo ne­što no­vo. Ni­smo hte­li da otvo­ri­mo ber­ber­ni­cu ili sa­lon, već smo ima­li že­lju da bu­de­mo uni­kat­ni i on­da smo ne­ku osno­vu pre­sli­ka­li od Ame­ri­ka­na­ca i shva­ti­li da ni­čeg slič­nog ne­ma u Evro­pi. Po iz­gle­du i funk­ci­o­nal­no­sti mo­gu da pa­ri­ra­ju čak i naj­bo­ljim po­kret­nim ame­rič­kim ber­ber­ni­ca­ma, a za­i­sta smo se tru­di­li da ih di­zaj­ni­ra­mo ta­ko da se mu­šte­ri­je ose­ća­ju luk­su­zno i do­bro – ob­ja­šnja­va Pap za naš list.

Čak ni broj­ne pre­pre­ke pri pre­tva­ra­nju kom­bi­ja u ber­ber­ni­cu ni­su za­u­sta­vi­le nji­ho­vu že­lju. Od ide­je do re­a­li­za­ci­je bi­lo je po­treb­no go­di­nu i po da­na, ulo­ži­li su znat­no vi­še nov­ca ne­go što su pr­vo­bit­no pla­ni­ra­li, a maj­sto­ri­ma je tre­ba­lo vi­še vre­me­na za ra­do­ve jer se do sa­da ni­ko sa na­ših pro­sto­ra ni­je su­sreo sa slič­nim pro­jek­tom.

– Po­čev od oda­bi­ra sa­mih vo­zi­la, di­zaj­na, teh­nič­kih stva­ri, stal­no smo se su­sre­ta­li sa ne­čim no­vim. U to­ku ra­do­va pro­me­ni­li smo si­gur­no dva­de­se­tak maj­sto­ra, a do­dat­no me je mo­ti­vi­sa­lo što su svi go­vo­ri­li da je ne­mo­gu­će to na­pra­vi­ti. U po­čet­ku su mno­gi bi­li skep­tič­ni, a da­nas je in­te­re­so­va­nje ve­li­ko. Lju­di pri­la­ze da pi­ta­ju za ši­ša­nje, sli­ka­ju se, pre­po­zna­ju nas sa dru­štve­nih mre­ža... Po­sto­ji­mo na tr­ži­štu tek go­di­nu da­na, a na­ba­vi­li smo i dru­gi po­kret­ni sa­lon. Ni­su za­in­te­re­so­va­ni sa­mo oni ko­ji se ši­ša­ju, već nas zo­vu i fir­me, svad­be, fe­sti­va­li, ra­di­li smo i na broj­nim spo­to­vi­ma sa pe­va­či­ma i re­pe­ri­ma, na sni­ma­nji­ma film­ske in­du­stri­je... – is­ti­če Pap.

Uslu­ga i do­la­zak na­pla­ću­ju se za­jed­no, a osnov­no ši­ša­nje sa do­la­skom na adre­su je 2.500 di­na­ra. U po­nu­di su i bri­ja­nje, tret­man vru­ćim pe­ški­ri­ma, tret­man vo­skom...

Za sva­ki do­bar sa­lon, na­rav­no, naj­va­žni­ji su bar­be­ri ili fri­ze­ri, a ono što je osim ve­štih ru­ku po­treb­no za rad u „Bar­ber­bu­su” je i vo­zač­ka do­zvo­la.

– Pre otva­ra­nja na­še ber­ber­ni­ce, ob­i­šao sam go­to­vo sve u gra­du. Du­go sam tra­žio kva­li­tet­ne maj­sto­re. Sa­da su tu Vuk i Ste­fan. Oni su od­lič­ni u svom po­slu i ve­o­ma su po­zi­tiv­ni, ko­mu­ni­ka­tiv­ni i opu­šte­ni. Ob­u­ča­va­mo još dva mom­ka za rad kod nas. Mi­slim da u na­šem sa­lo­nu mo­gu da bu­du je­din­stve­ni u Sr­bi­ji, na Bal­ka­nu i ši­re – pri­ča nam Lu­ka.

Me­đu mo­der­nim ma­ši­ni­ca­ma i bri­tva­ma, ras­po­lo­že­nog da kre­ne na za­ka­za­ni ter­min sa mu­šte­ri­jom sre­li smo ber­be­ri­na Vu­ka Pe­tro­vi­ća, ko­ji ka­že da je po­sao isti gde god ga ra­di­li, ali da su za­ni­mlji­ve si­tu­a­ci­je u po­kret­nom sa­lo­nu ne­iz­o­stav­ni deo da­na.

– Ma­lo je stre­sni­je ra­di­ti na toč­ko­vi­ma jer smo po ceo dan u sa­o­bra­ća­ju, a opet je lak­še jer ne ši­ša­mo to­li­ko kli­je­na­ta u da­nu kao u kla­sič­noj rad­nji, ide­mo s lo­ka­ci­je na lo­ka­ci­ju. Naj­vi­še se za nas ču­lo „od usta do usta”, a mla­di i klin­ci do­la­ze zbog dru­štve­nih mre­ža. Oni gle­da­ju po­zna­te fud­ba­le­re i če­sto tra­že fri­zu­re po­put nji­ho­vih. Do­la­ze nam i sa ne­kim čud­nim na­zi­vi­ma fri­zu­ra, što je i na­ma u stru­ci te­ško da is­pra­ti­mo – ka­zao je Pe­tro­vić.

U to­ku vo­žnje ne­ma bri­ja­nja ili ši­ša­nja, ali se fri­zer za­u­sta­vi is­pred zgra­de, ku­će ili po­tra­ži naj­bli­ži par­king. I dok je Vuk vi­še za­du­žen za od­la­ske na adre­se mu­šte­ri­ja, ko­le­ga Ste­fan Jo­va­no­vić Smaj­li od­go­vo­ran je za po­seb­na sni­ma­nja ili „tim­bil­din­ge”. U dru­gom kom­bi­ju, či­ja unu­tra­šnjost iz­gle­da po­put pre­sti­žnih sa­lo­na sa­mo u ma­njoj va­ri­jan­ti, za­te­kli smo i mu­ško-žen­skog fri­ze­ra Ste­fa­na.

– Sva­ki dan je pun za­ni­mlji­vih si­tu­a­ci­ja, ne­dav­no smo se i „čuk­nu­li” sa po­li­cij­skim ko­li­ma i zbog to­ga sam ka­snio na za­ka­za­ni ter­min. Na kra­ju ni­je bi­lo ni­ka­kve šte­te. Ko­le­ga ima još bo­lju aneg­do­tu, ka­da je na gra­ni­ci ši­šao po­li­caj­ce da nam ne bi na­pi­sa­li ka­znu – pri­ča fri­zer kroz smeh.

Mu­šte­ri­je su raz­li­či­tih go­di­na i ka­rak­te­ra. Ste­fan ka­že da je do­sta sta­ri­jih ili ne­po­kret­nih lju­di ko­ji za­ka­zu­ju nji­ho­ve uslu­ge. Zbog če­stih gu­žvi, po­ne­kad za­ka­sne, pri­ča­ju maj­sto­ri fri­zer­skog za­na­ta, ali mu­šte­ri­je im ne za­me­ra­ju.

– Ide­mo svu­da: Ba­taj­ni­ca, Sur­čin, Srem­či­ca... Uko­li­ko je po­treb­no, ide­mo i u dru­ge gra­do­ve, ali u tom slu­ča­ju se do­la­zak na­pla­ću­je. Ja sam i mu­ški i žen­ski fri­zer, a to je pro­ši­ri­lo na­še uslu­ge na žen­sko fe­ni­ra­nje i ši­ša­nje – na­vo­di on i do­da­je da mu je omi­lje­na mu­ška fri­zu­ra za rad „mid-fejd”, a žen­ska – ta­la­si.

Po­kret­nu ber­ber­ni­cu je uni­kat­no osli­kao strit-art umet­nik Vuk Đu­rić, a cr­ve­no-cr­no-be­li en­te­ri­jer pru­ža do­ži­vljaj luk­su­znog sa­lo­na. Već su pu­to­va­li u BiH i Cr­nu Go­ru, ali na to­me ne pla­ni­ra­ju da sta­nu.

– U Cr­noj Go­ri smo bi­li sta­ci­o­ni­ra­ni na sa­mom pe­sku na pla­ži Ka­me­no­vo. Mu­šte­ri­ja­ma je bio do­ži­vljaj da se ure­đu­ju s po­gle­dom na mo­re. Kod nas su mu­šte­ri­je uglav­nom oni ko­je ima­ju ma­njak slo­bod­nog vre­me­na i ne že­le da pro­vo­de po ne­ko­li­ko sa­ti če­ka­ju­ći u ne­kom sa­lo­nu. Do­la­ze nam i oni sa de­com, ali i mla­di ko­ji­ma je ovo no­vo i za­ni­mlji­vo. Na­še mu­šte­ri­je su u ra­spo­nu od 7 do 77 go­di­na – za­klju­ču­je Lu­ka Pap ko­ji usko­ro pla­ni­ra otva­ra­nje sa­lo­na na­me­nje­nog že­na­ma.