Norveški princ u službi Obame

Utorak, 20. januar 2008.
Svako ko se danas zadesio u Sjedinjenim državama imao je priliku da jede istoriju iz prve ruke. Ceo svet je svedočio i emocije su se mogle videti na svim kontinentima, ali je jedino Amerika punim plućima osetila ,,promenu’’. U zadnjem času sve razlike između demokrata i republikanaca su zaboravljene, a Džordž i Lora Buš najsrdačnije su ispraćeni. ,,Barak Obama je postao najvažniji čovek na planeti.’’ Ovo deluje preuveličano, ali je izgleda, istina. Veliku moć koju u svojim rukama drže, američki političari, danas su pokazali svetu, ali što je još važnije novi predsednik je obećao da će se boriti da taj isti svet i promeni.

Bilo je pola deset, po njujorškom vremenu pola dvanaest, kada je sve stalo, ali ne i vreme. Televizori u učionicama bili su uključeni celog dana, ali je tek sada stiglo obaveštenje da se zvuk može pojačati. Zadesio sam se na času algebre.

Profesor nas je upozorio da nam je ustavno pravo da ćutimo, a da možemo da pričamo samo za vreme reklama. Nastala je tišina i svi su se skoncentisali na jedan od najvećih ,,preokreta’’ u (savremenoj) istoriji.

Zasvirala je himna i svi su polako počeli da ustaju. Profesor je skinuo naočari i obrisao suze maramicom na koju je bio prišiven logo Obamine predsedničke kampanje. Dirljivu atmosferu narušio je momak iz prve klupe koji je ljutito istrčao iz učionice. Barak Obama je počeo da govori. Amerika se zaćutala i zamislila. Pored poruke, da promena ne dolazi lako i brzo, predsednik Amerike uputio je još jednu, mnogo važniju, suštinsku poruku, koju svako društvo, a pre svega naše, treba da razume: promenu ne donosi novi lider, zakon, vlada, već ljudi koji shvataju šta i kako treba promeniti.

Sreda, 21. januar 2008.
Jutros sam primio mejl, od svog poznanika Čarlija. Ocu su mu promenili radno mesto i morao je za vikend da se odseli u Vašington.

-Zar tek tako?- upitao sam profesora likovnog.
-Da. Da. To je sudbina skoro svake američke prodice. Ja sam rođen na Havajima, fakultet završio u Kaliforniji, oženio se u Koloradu. Sada me evo, već trideset godina, u Nju Meksiku. A odlučio sam da se, kada odem u penziju, odselim na Aljasku. Što da ne?

Zamislio sam se. ,,Rođen u Nišu. Odrastao u Kraljevu. Fakultet završio u Kragujevcu. Oženio se u Zrenjaninu. Radio u Smederevu. Umro u Kikindi.’’ Pa dobro, mala smo mi zemlja.

Na novom radnom mestu Čarlijev otac radiće u obezbeđenju Bele kuće i Braka Obame, a kako mi reče - zbog novog poredka. Čarli je bio veoma zanimljiv momak. Prvog dana kada sam došao, prišao mi je i upitao me odakle sam. Za Jugoslaviju je znao da je južno od Norveške. Kada sam ga upitao, da li je ikada bio u Norveškoj rekao mi je da nije, ali da je njegov čukundeda bio norveški kralj. Bilo sam iznanađen i počastvovan.

-To znači da si ti plemstvo, zar ne? Ti i tvoji roditelji ste prinčevi i princeze, zar ne? Pa ti bi trebalo da tražiš nekakve beneficije. Ti bi u Norveškoj verovatno imao nekakav dobar status i verovatno bi dobijao državni novac- odmah sam počeo da ga ubeđujem. Rekao mi je da mu je važno da tu informaciju nosi u srcu i da ne želi nikakve beneficije. To me je, moram priznati, nateralo da posumnjam u njegovo kraljevsko poreklo. Nakon nekoliko sedmica rekao mi je da se seli u Norvešku, da je kupio avionsku kartu i izvadio vizu, ali se nije odselio.

Baš u prošlu sredu, poslednji put kada sam ga video, zamolio me je za preporuku za čitanje. Rekao sam mu da pokuša da nađe ,,Pisma iz Norveške’’ Isidore Sekulić, na engleskom. Verujem da bi mu se ta knjiga dopala.

Tako je, zbog velike promene, norveški princ sa prodicom morao da se odseli.

U odgovoru na mejl, napisao sam mu, da mi piše i da pozdravi Obamu, u moje ime.

(Sledeći nastavak objavljujemo 1. februara)