Priznanje za život u službi dece

Jadranska Lešnica – U skromnom domu, u sobi koja joj je postala glavno boravište, Milena Todorović (1938) dočekuje goste sedeći na krevetu. Kretanje joj je teže, ali pogled je bistar, a reči tople, kao i ceo njen život.

Ove zime stigla joj je vest da je jedna od dobitnica Nagrade „Milunka Savić”, koju dodeljuje Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja u okviru manifestacije „Sedam veličanstvenih žena”. Svečanost je održana u Predsedništvu Srbije, a priznanje je, zbog Mileninih godina i zdravlja, u njeno ime primio sin Zoran.

Uz svoje troje dece, ćerku i dva sina, Milena je tokom decenija prihvatala desetine mališana bez roditeljskog staranja, ne praveći razliku između „svoje i „tuđe” dece. Danas ima desetoro unučadi i petnaestoro praunučadi, a jedan od onih koji su kao beba došli u njen dom, Radenko, ostao je u Lešnici sa svojom kućom na porodičnom imanju Todorovića i osećajem pripadnosti.

Prvo dete stiglo je u njen dom 1967. godine, u vreme kada je bila među prvim hraniteljkama u Jadranskoj Lešnici. Tokom letnjih meseci u kuću Todorovića stizala su i deca iz Doma za nezbrinutu decu u banji Koviljači da provedu raspust u porodičnoj atmosferi, između igre i brige koja je dolazila bez velikih reči.

„Uvek mi je bilo žao kada odvedu dete”, kaže tiho. „Nikada ih nismo odvajali od naše dece. Lepo smo se slagali, kao prava porodica.”

Sin Zoran govori sa posebnom privrženošću upravo o Radenku:

„Sve je kod nas bilo složno i nikad nije bilo problema. Decu smo prihvatali kao svoju. Tih godina kroz našu kuću prošlo je mnogo dece, a nama je bilo lepo, jer smo znali da imaju gde da budu dok ne nađu svoj dom. Radenko je ostao kao član porodice, te i danas, kad završi posao, prvo svrati kod nas.”

Svečanosti u Beogradu prisustvovali su i gradonačelnica Loznice Dragana Lukić i član Gradskog veća Dragan Bošković, koji su čestitali porodici i zahvalili Mileni na „tihoj, ali velikoj” službi društvu.

Jadranska Lešnica, selo sa dugom tradicijom brige za napuštenu decu, jedno je od mesta u Srbiji gde je hraniteljstvo postalo deo lokalnog identiteta. U pojedinim periodima ovde je bilo i do nekoliko desetina aktivnih hraniteljskih porodica, gotovo svaka ulica je znala bar jednu kuću u kojoj je dete našlo privremeni dom. Danas, kao i nekad, hraniteljstvo se u ovom kraju posmatra pre svega kao ljudska obaveza, a tek potom kao socijalna usluga.