Petokrake ponovo na ceni

Zadovoljni i nezadovoljni. To je jedini mogući i konstantni ishod svakog javnog otkupa u sferi kulture bez obzira da li je reč o knjigama ili umetničkim delima.

Nezadovoljstvo ishodi iz pitanja visine cene otkupa pojedinih umetničkih dela, relevantnosti autora, kompetentnosti otkupne komisije. Nedavno završen otkup umetničkih dela od strane Skupštine grada izazvao je slične reakcije. Prijavljujući delo na konkurs za otkup, naši umetnici sami određuju cenu svog umetničkog ostvarenja. Zahtevi su nekada magalomanski, kao u slučaju vajarke koja je svoju mermernu skulpturu procenila na 18.000 evra (nije otkupljena)! Koliko god otkupna komisija nastoji da snizi cenu radova, one se čine astronomski visoke.

Račun za propuštene decenije

Jezikom brojki, ovogodišnji otkup izgleda ovako: Ukupan budžet iznosio je 13 miliona 572 .850 dinara bruto, okvirno oko 140.000 evra.

(/slika2)Na konkurs se prijavilo 407 umetnika sa više od 1000 radova. Za otkup je predloženo 69 umetničkih dela od 53 autora. Od toga, nezavisno od konkursa, komisija (u sastavu istoričara umetnosti Marina Martić, Vesna Lakićević-Pavićević, Danijela Purešević, Saša Janjić i Nikola Šuica), po sopstvenoj odluci i na zahtev nekih muzeja otkupila je 12 radova, koji većinom, ne pripadaju savremenoj produkciji (Milun Vidić, Rada Selaković, Ana Bešlić, Zora Petrović, Bogdan Kršić…)

Sva otkupljena dela bila su predstavljena na izložbi u Magacinu u Ulici Marka Kraljevića.

Gradski otkup umetničkih dela je decenijama bio u prekidu, i ponovo je uspostavljen 2003. godine. Otkupom se popunjavaju prazne muzejske zbirke, i kolekcije javnih gradskih institucija, ali se svakako ublažava i katastrofalan materijalan položaj umetnika. Ponekad se stiče utisak da „nabijanjem” visokih cena umetnici nadoknađuju propušteni period otkupa, po sistemu „sad ću da nadoknadim decenije stvaranja koje nisam naplatio”.

Ima i suprotnih primera, koji govore o preteranoj skromnosti autora. Tako je u prethodnom otkupu, komisija sugerisala Vladanu Radovanoviću da povisi cenu svojih radova.

Ističući da je gradski otkup izuzetno pozitivna akcija s obzirom da se pravi kolekcija za budući Muzej grada i da je u tom smislu treba dalje unapređivati, Zdravko Joksimović, vajar, kaže:

„U komisijama za otkup trebalo bi da sede i umetnici kao što je to bilo pre tri godine kada sam ja bio jedan od članova, jer umetnici kao direktni stvaraoci umetničkog dela najbolje znaju koliko treba ceniti grafiku, koliko sliku, skulpturu ili video- rad”. Procenjujući vrednost svog umetničkog rada umetnik uzima u obzir vrednost utrošenog materijala, utrošeno vreme, ideju... Komisija ceni kvalitet samog rada, biografiju umetnika, odnosno nagrade, mesto izlaganja.

„Ne mogu se isto tretirati umetnici koji imaju internacionalno iskustvo ili su im dela u velikim muzejskim kolekcijama, i oni koji izlažu po raznim jesenjim i prolećnim salonima, kafićima i domovima kulture”, kaže Saša Janjić, član otkupne komisije.

Otkupne komisije i kod nas i u svetu su tela sa „odrešenim rukama”. Za potrebe velikih firmi koje imaju umetničke kolekcije, kao što je, na primer, Erste banka, stručnjaci obilaze region, ocenjuju i procenjuju radove, predlažu ih za otkup.

Beogradska komisija je ove godine insistirala na raspisivanju konkursa, koji u stvari nije obavezan. Otkup je obuhvatio i novosadske umetnike budući da Novi Sad nema instituciju otkupa umetničkih dela.

„Borba u Njujorku” na ceni

Branislav Mihajlović, umetnik koji živi u Portugaliji, oduševljen je institucijom gradskog otkupa. On kaže da to u Lisabonu, uopšte ne postoji. „Kada sam prijavljivao sliku na konkurs, prepolovio sam cenu koju ona ima u Portugaliji, svestan ovdašnjih prilika”, kaže Mihajlović.

(/slika3)Ove godine, komisija je između ostalih, otkupila i zvezdu petokraku skinutu 1997. godine sa vrha Starog dvora u Beogradu, kada je vraćen stari simbol. Nju je Dragan Srdić pronašao na buvljaku i ona je, kao istorijski artefakt otkupljena za bruto 281. 300 dinara. Rad se zove „Pala zvezda, zamisli želju”.

„Nije mi jasno zašto je običan crtež Marine Abramović iz privatne kolekcije kupljen za 5000 evra. Mi smo bronzanu skulpturu Nandora Glida kada sam ja bio u komisiji otkupili za 4000 evra, a sada to manje vredi od jednog šaljivog crteža Marine Abramović”, kaže Zdravko Joksimović.

Cenu rada svakako određuje slavno ime, to je sistem koji svuda u svetu funkcioniše, ali i procena muzejske institucije o istorijskom značaju nekog dela, kao u slučaju, crno-belog filma „Borba u Njujorku” iz 70- ih godina Zorana Popovića. Otkup ovog rada obrazložen je time što je to vredan video-dokument vremena njujorške scene 70-ih godina u kome se pojavljuju čuveni Jozef Košut ili „Art and Language”, i jedan od retkih dokaza da su naši umetnici bili deo značajnog svetskog pokreta.

Ovaj, kao i rad Marine Abramović otkupljen je na predlog Muzeja savremene umetnosti u Beogradu. Film Zorana Popovića je istovremeno, i jedan od najskupljih radova, otkupljen za oko 10. 000 evra u dinarskoj protivvrednosti.

Koliko god ova cifra zvučala astronomski, moguće je i sledeće razmišljanje: činjenica je da se ta suma umetniku ponekad dogodi jednom i za svagda. Kao nadoknada za nekoliko godina življenja bez prihoda. A u životu nekog direktora to je tek mesečna plata.

Problem sa vrednovanjem umetničkih dela postojaće dok god ne budemo imali relevantan galerijski sistem i tržište koje nije u takozvanoj sivoj zoni. Umetnici koji su napravili proboj na međunarodnoj sceni gde su zakoni tržišta jasno definisani, mogu jasnije i da odrede cenu svog rada. Nedavni proboj srpske umetnosti na međunarodno tržište putem sajmova umetnosti daje mogućnost da se jasnije definišu cene dela domaćih savremenih autora. Poenta gradskog otkupa je i da se stimulišu mlađi umetnici čije su biografije već referentne i koji grabe pozicije na međunarodnoj sceni.