Dobrota i ljubav menjaju svet

Gošća „Politikinog” podkasta „Zdrav životni vodič sa Danijelom Davidov Kesar” bila je Tamara Misirlić, humanitarka i karatistkinja. Bila je državna šampionka u tom sportu, a sada je trener, studentkinja dva fakulteta i osnivač humanitarne fondacije. Zahvaljujući njenim humanitarnim akcijama više od 300 porodica je dobilo krov nad glavom, a veliki broj ljudi je darivan poklonima koji su im uticali na promenu života na bolje.

– Uvek govorim da ljubav menja svet, da dobrota menja svet. A to smo pokazali i dokazali, jer uvek kad govorim o dobrim delima pričam u množini, jer to je sada jedna velika porodica dobrih ljudi. I zaista širom Srbije imamo divne ljude koji su deo tima i koji su spremni da u bilo koje doba krenu u neku akciju. Dobrota nas je spojila. Dosta osoba se pita, zašto dobri ljudi pate, zašto loši ljudi napreduju, zašto ima toliko nepravde, zašto je toliko problema, bolesti, nerazumevanja, mržnje, zla? Mislim da je najvažnije da čovek sačuva svoj mir i srce. Svako od nas pre ili kasnije doživi neku bol ili neki problem, nešto što ga muči ili ostavi dubok trag. I mi sami biramo hoćemo li iz toga izvući dobro ili ono najgore. Najlakše je da čovek postane ogorčeni, da počne da mrzi, da ispuni sebe mržnjom i da krivi sve oko sebe, ali smatram da je prava pobeda da čovek iz bola nađe ljubav i da širi ljubav. Nije lako, ali hrabrost, odricanja, rad, vera vodi nas tim putem i zaista kad shvatimo suštinu i kad dođemo do tog momenta da samo širimo ljubav i da u svemu vidimo ljubav i da u svemu nađemo dobro, čovek oseti neki neverovatan mir koji ne bi dao ni za šta na ovom svetu – istakla je Misirlićeva.

Naša gošća je bila u srednjoj školi kada je počela da pomaže ljudima koji su živeli na rubu egzistencije. Bila je užasnuta jednom situacijom kada je videla devojčicu koja živi sa majkom u teškim uslovima, u porušenoj kući na planini, pa je odlučila da joj pokloni svoju stipendiju, garderobu i slatkiše.

– Nakon toga upoznala sam jednog deku koji je živeo u porušenoj kući, a tada sam imala 16-17 godina. Rekla sam mu : „Deko, izgradićemo ti kuću”. To je bio glas mog srca. Tada nisam znala ni kako se gradi niti sam imala neki osnov da mu tako nešto kažem i da dam tako veliko obećanje. Ali zahvaljujući udruživanju porodice, prijatelja, bliskih ljudi, za šest meseci je ta prva kuća izgrađena i tada je sve krenulo veoma ozbiljno – objasnila je Misirlićeva.

Gošća našeg podkasta je rođena sa polidaktilijom, jednim zdravstvenim problemom zbog kojeg je imala 24 tako prsta na rukama i nogama. Detinjstvo joj zbog toga uopšte nije bilo lako, jer se svakodnevno suočavala sa podsmesima vršnjaka…

– Nije bilo lako, obeležena sam od rođenja. Na rukama je višak prstiju odstranjen ranije, ali na nogama nije moglo tada jer su doktori rekli da je kost veoma razvijena. Naročito je bilo teško jer sam se bavila sportom. Roditelji su me sa 3,5 godine upisali na karate. A zna se da je pravilo u tom sportu da moramo da budemo bosi. Išla sam na turnire po Srbiji i van Srbije, gde su mi stalno prilazili i pitali me zašto imam po šest prstiju, davali su mi pogrdna imena i čudne nadimke… Kada deca vide da imaš neku slabost, da zbog toga postaješ stidljiv, da se sklanjaš, da se povlačiš, onda su surova. Uvek sam imala neki svoj ćošak gde sam skrivala svoje prstiće i bežala od tih pogleda i pitanja. Vremenom sam postala jako povučena i to se mnogo videlo na meni. Deca su u meni videla nekog slabića koji se povlači i koji će biti predmet za podsmeh i za ismevanje – otkriva Misirlićeva.

Ali, nisu joj se samo smejali zbog prstiju, već i zato što je bila povučena, zato što nije imala prijatelje, zato što se povlačila, zato što se krila…

– Presudan događaj je bio jedan turnir na kome me je tukao jedan dečak. Ne znam razlog zbog čega je to radio. Znam da je verovatno želeo da se pokaže i dokaže pred drugom decom kako je on neki heroj jer je digao ruku na mene. Lako je tući i povrediti nekog ko je već mnogo povređen i nekog ko pati, ko je tužan i slomljen. Takvom detetu ili čoveku treba pružiti ruku. Tada sam imala 11 godina, vratila sam se kući sa tog turnira, plakala sam mnogo… Iako su moji vršnjaci su mislili da sam slabić, to nije bilo tačno, jer ja sam bila mnogo jaka devojčica. Prvenstveno jer nisam htela da odustanem od tog sporta, iako je bilo teško. Uvek bih plakala sama u svojoj sobi i sklanjala se da niko ne vidi moje suze. Tada sam tražila od roditelja da me vode na operaciju. Rekli su da je rano, da moram da se strpim, ali nisam mogla više da čekam. U tom trenutku želela sam da budem kao i svi ostali. Moja jedina želja je bila da me deca prihvate, da budem deo društva, da imam neku drugaricu… Otišla sam na operaciju. Doktor mi je objasnio šta se reže, kakav je postupak i da se ne seče samo prst već i ceo taj deo noge koji je bio, da kažem, suvišan. Teško mi je bilo kada mi je medicinska sestra nakon operacije donela kolica, jer nisam mogla da stanem na noge. Osećala sam se bespomoćno. Pitala sam se da li ću ikada moći da se vratim sportu, a sport mi je bio sve. Oporavak je bio strašan za jednu jedanaestogodišnju devojčicu – kaže naša sagovornica.

Ali nakon te operacije objašnjava da je shvatila da su joj ostale traume... Do 16. godine samo je učila, trenirala i radila na sebi. Ali, kaže, da se snaga skupljala u njoj, i da je pronašla svoj put baš onda kada je pomenutom deki rekla da će mu izgraditi kuću.

Koliko je bilo teško izlečiti rane iz detinjstva?

– To je nešto što te prati kroz život i ja sam se nadala donedavno da se to može izlečiti. Tek nedavno sam počela da pričam o tome zato što sam shvatila da mnogo dece prolaze kroz vršnjačko nasilje i da je to sada raširena pojava. Mnogi biraju da to ne vide. Ali ja sam sada trener velikom broju dece, a i kroz fondaciju srećem dosta onih kojima je potrebna pomoć, pa čujem da su mnogi mališani ismevani

zato što nemaju garderobu, zato što nemaju užinu na velikom odmoru, zato što nemaju patike, zato što nemaju telefon. Stalno im govorim da to nije nešto čemu bi trebalo da se smejemo, već da priđemo takvim ljudima, da ih zagrlimo i da ih saslušamo. Ja sam tu bol pobedila, jer da nisam, ne bih mogla da govorim ovako o tome. Trudim se da toj deci budem na neki način motivacija. Od malena sam se mnogo borila za pravdu i mnogo sam bila ljuta kad osetim nepravdu, a bilo je mnogo nepravde i kad je u pitanju sport i generalno sve ostalo. Pustila sam da nepravda ide svojim tokom i naučila sam da ne tražim pravdu tamo gde je uopšte nema, to je neka bezvredna borba. Ali jedino tako čovek može da sačuva svoj mir. I naučila sam da se za sve one koji mrze, koji ogovaraju, koji su mi nekada želeli zlo i koji mi danas žele zlo, da se pomolim za njih i da im poželim dobro. Kad čovek pusti sve te ljude koji šire negativu i mržnju, on pronađe mir i pronađe sreću. Mnogo sam zahvalna što sam pronašla to neko smirenje i neki način da imam i više razumevanja i više strpljenja, sigurna sam da kad je nešto čisto i kad nešto čovek radi čistim srcem, da zaista na kraju bude sve dobro – kaže Misirlićeva.

Objašnjava da ljudi kojima je pomogla u humanitarnim akcijama često nikada nisu videli kako izgleda grad, tržni centar, kafić, kako izgleda kad čovek sedne i porazgovara s nekim, kako izgleda odlazak kod frizera…

– Oni žive totalno nekim drugim životom i mnogima je to čudno, ali neke stvari koje su za nas svakodnevica i koje uzimamo zdravo za gotovo, nekim ljudima su strane i neki to nikada nisu doživeli. Imali smo situaciju da čovek koji ima 70-80 godina nikada nije imao sijalicu i nikada nije spavao dostojanstveno, nije imao krevet, nikada nije video ljude, prodavnicu… Takvi ljudi žive za trenutak da im neko dođe, da popriča sa njima, da ih samo pita kako su… Jedna baka nije 40 godina videla svog sina i kad sam ja došla ona je počela da ljubi, da me grli, imala sam utisak da me je u tom trenutku gledala kao da sam njeno dete. I to je nešto što svako od nas može da uradi. Ako vidite da je neko tužan ili da nekome nešto fali ili da neko je izgubio sina, ćerku, decu, oca, majku, priđite mu, dajte mu da vas zagrli, kažite mu neku lepu reč. Dajte nekome parče hleba, sednite s nekim čistog srca da ga pitate kako je, poželite komšiji dobar dan, sigurna sam da te male stvari i te kako mogu da izmame osmeh na lice. Smatram da je najvažnije u životu širiti ljubav. A to svako od nas može i na svakom koraku. I u svojoj kući i u okruženju – dodaje Misirlićeva.

Nedavno je objavljena i njena knjiga „Slušaj svoje srce”.

– Ljudi mi govore da im je pomogla moja knjiga, da ih je motivisala, a to je najvažnije. Bilo mi je bitno da čitaoci shvate poruku – da veruju u sebe, da veruju u svoje snove, da se bore i da je sve u životu moguće, samo je potrebno mnogo hrabrosti i vere. Kad slušate svoje srce, vi ste ono što iz dubine duše želite da budete. Život je jedna velika borba i jedino što je važno jeste boriti se. Bitno je i da čovek ne da na sebe, da se bori dokle god je u mogućnosti i za sebe i za svoje bližnje – kaže naša sagovornica.

Tužna slika zaboravljenih ljudi

Njen savet je da u vreme praznika svi treba da nazovu svoje bliske osobe i da ih pitaju kako su.

– Mnogi stari ljudi koji žive u udaljenim krajevima zemlje, u planinskim predelima, ostali su sami, ostali su bez ikoga i bez ičega… Zaboravljeni su… Imaju decu, ali ih ona godinama nisu obilazila. Naravno, ne treba suditi ni njima… Obišla sam nedavno jednog deku, saznala sam da je njegov sin je jako imućan, a on me je dočekao uz rečenicu da će umreti od gladi. To je jedna jako tužna slika. Obišla sam i jednu baku koja ima više od sto godina, koja mi je objasnila da je mnogo tužna jer je niko ne obilazi. Ima ljudi koji ne očekuju neku materijalnu pomoć, već samo pažnju, toplu reč, da ih neko zagrli i sasluša – kaže Misirlićeva.

Recept za dugovečnost – rakija i radost

Tamara Misirlić je u podkastu objasnila da je pitala jednu stogodišnjakinju za recept za dugovečnost, jer je primetila da je vedra, nasmejana, puna života i da izgleda dosta mlađe.

– Rekla mi je da ako želimo da doživimo 100 godina, da moramo da plešemo, igramo, pijemo rakiju i da se radujemo svemu. Rekla je i da je važno da volimo ljude oko sebe, da ne smemo da mrzimo, zavidimo, ogovaramo… Ali i da je važno da nekome pružimo ruku. Smatram da je to sreća. Radovati se i tuđem uspehu i videti dobro u drugima – kaže Misirlićeva.

Nada je izbor

Jedno od pitanja u podkastu je bilo, i da li na nadu gleda kao na izbor ili kao na dar?

– To je izbor, zato što je 90 odsto porodica koje smo obišli i pomagali bilo bez nade i bez ičega, usamljeni, uplakani, a im neko doći i izgraditi im kuću, da će se njihov život promeniti. Onda shvate da život može biti lep. Osete to neko dostojanstvo, da deca mogu da dobiju šansu i priliku. To je trenutak kad se sve menja. Dođe taj trenutak kad oni zapravo shvate i kad biraju da veruju u ono dobro jer su videli da ono još uvek postoji – dodaje naša sagovornica.

POGLEDAJTE CELU EPIZODU