Božićna darivanja

Spokojstvo se ne može naći ni u radu, ni u zadovoljstvu, ni u svetu, ni u manastiru već samo u duši svojoj, rekao je engleski pisac Vilijam Samerset Mom. Bilo da je vernik ili ne, čovek uvek žudi za tim da pronađe mir u sebi. Nekad ga je teško dostići, jer mnogo je žudnji u nama koje donose nemir dok se ne ispune, ali iskustvo mnogih pokazuje da je upravo Božić praznik koji nam na dar donosi spokojstvo, čak i u situacijama kad mislimo da ga više nikada nećemo dostići. Možda tada zaista utišaju svoje zle misli i oni koji ih redovno imaju na svom tužnom „životnom meniju”, možda malo posustanu i oni koji večno smišljaju sitne ili krupne pakosti drugima iza leđa, možda tog dana zaista gotovo niko nema loše misli, što se neminovno oseti u energiji koja kruži oko nas.

Nema sumnje da su upravo misli najvažnije u celoj strategiji proslave Božića koja podrazumeva porodična okupljanja, ukrase, jelku, gozbu i neizostavne poklone. Ali da ni ovo drugo nije zanemarljivo, pokazuje nam norveška književnica Sesilije Enger koja se sticajem okolnosti upustila u proučavanje božićnih poklona što je rezultiralo knjigom „Majčini darovi”, nedavno objavljenom i kod nas u izdanju kuće „Albatros plus” u prevodu Bojane Maksimović. Kada je njena majka zbog bolesti smeštena u dom, autorka knjige je pronašla čitav svežanj majčinih listova sa spiskovima božićnih poklona koje je darivala tokom četiri decenije, od 1963. do 2003. godine – porodici, prijateljima, rođacima, komšijama... Time se otvorilo novo poglavlje u autorkinom životu, koje je pretočeno u ovu nagrađivanu autobiografsku knjigu.

Polazeći od tih upisanih božićnih poklona, Sesilije Enger je opisala istorijat svoje porodice koja seže daleko u prošlost do kraja 19. veka. Govoreći o darovima, gubicima i sećanjima, o porivu da se zaustavi vreme i pokušaju da se bliske priče i osobe otrgnu od zaborava, roman prikazuje koloplet ljudskih sudbina, ali i daje kulturnu istoriju norveškog društva od 1963. do početka novog milenijuma. Odgonetajući poruku darova i društveni značaj čina darivanja, autorka odgovore traži u antropološkim ogledima, u stihovima staronordijske Poetske Ede, u Rilkeovim esejima i u doživljaju stvarnosti.

„Kliženje kažiprsta niz spisak poklona iz sedamdesetih godina istovetno je nizanju perli priča na jednu beskrajnu strunu, brojanicu koja se premeće po prstima do kraja života”, piše Sesilije Enger dok uranja u listu poklona 1970. godine kada je pošla u školu i kada je njena majka spisku onih kojima treba pripremiti božićni poklon uvrstila i njenu učiteljicu. Učiteljica je dobila stolnjak koji je Sesilije sašila. Stolnjaci, kape i rukavice, knjige poezije, ploče, slike – to je dominiralo u poklonima tih godina i autorka romana zapaža koliko su današnji pokloni koje ona kupuje svojoj deci drugačiji.

Seća se porodičnih okupljanja u detinjstvu u kući bake i dede, kada je imala privilegiju da joj deda recituje stihove iz pesme „Glas revolucije”: „Dajte mi muškarce čiste i stamene, čvrste i snažne/One koji imaju strpljenja i volje i koji ni za živu glavu/ Ne bi prodali moje velike misli, već bi se do smrti borili za njih.” Deda je naglas izražavao bojazan da u to vreme ovi stihovi možda zvuče pomalo fašistički, ali da u godinama kada su nastali zaista nisu tako delovali.

„Čovek lovi sitne svetle trenutke i nada se da će oni mračni otići u zaborav”, piše Sesilije Enger i citira i stariju sestru svoje bake koja joj je govorila: „Niko ne zna da proživljava najsrećnije dane svog života dok ih proživljava. Neki ljudi kažu, kada su veoma ushićeni, da su upravo proživeli najsrećniji trenutak svog života, ali duboko u sebi veruju da taj trenutak još uvek nije došao. Misle da će u budućnosti doživeti nešto još lepše i srećnije. Jer bi bilo užasno kada bi ti tako mlada znala da ništa nikada kasnije neće biti lepše. Da će sve biti samo gore. Zar ne?”

I dok se u knjizi Sesilije Enger smenjuju prošlost i sadašnjost, kao i život njene majke, nekad buntovnice i neumorne u potrazi za pravdom, a danas samo senke koja vegetira i često ne prepoznaje ni sopstvenu kćerku, dok se nižu razne sudbine i likovi, dok prepoznajemo snagu ali i krhkost života, pitamo se čemu uopšte toliko zla na ovom svetu kad su još davno neki pametni ljudi, poput Pitagore, rekli da „na dva načina ljudi mogu da liče na bogove – govoreći istinu i čineći dobro ljudima”.