Duhovni lek protiv paradoksa

Obično se misli da su knjige mudre ako su gorke, da je pesimizam odlika intelektualaca, da se nebeske sile javljaju samo onima koji u suzama jedu svoj hleb. To donekle jeste tačno, najpre zbog toga što je život stalna promena, najtamnije je pred svitanje, dobra vremena desiće se onima koji pate, ako ni zbog čega drugog, a ono zbog uspostavljanja ravnoteže kojoj sve u kosmosu teži. Božićno vreme jednostavne radosti, prosto zbog dara života, zbog zemlje, vode i vazduha, zbog umetnosti, književnosti, muzike, blagih dodira i najdivnijih ukusa, zrači iz knjiga kojima se sada okrećemo, a jedna od njih zove se „Hedonisti” i nastala je u sadejstvu dva vrsna umetnika – Sanje Domazet, spisateljice, novinarke i univerzitetske profesorke, i Slavka Krunića, akademskog slikara.

Slavkove raskošne slike inspirisale su Sanjine priče, a ponovo ih je ujedinila urednica u „Službenom glasniku” Gordana Milosavljević Stojanović, koja u prologu ovog dela kaže: „Da sam lekar, prepisala bih ga na recept umesto antidepresiva. U svojstvu urednika, preporučujem ga čitaocima kao duhovni lek protiv paradoksa, nasilja, neznanja i besmisla. Važno je ostati hedonista uprkos svemu.”

I kao što su odmah upozorili autori, „ova knjiga može da izazove nagli porast žudnje za životom, jer je njena glavna promisao da se u životu računaju samo umetnost i uživanje. Hedonisti divlje, čežnjivo, detinje neustrašivo i, katkad, besramno biraju estetsko uživanje, smatrajući da bi život lišen strasti prema vinima, Erosu, gastronomiji, umetnosti – čistim inkarnacijama božanskih sila, bio – greška”. Ove priče ujedinjuju maštu i činjenice (Sanja Domazet smatra da su protraćene stranice od kojih nešto ne saznamo), stvarne junake, velike umetnike, sa onim zamišljenim, i vode čitaoca u velike gradove, poznate hotele, poput „Rica”, u tajne vrtove žudnje za lepotom, za gozbom svih čula.

– „Hedonisti” su storije koje slave radost života „joue de vivre”, „a njihove junake vode frenetično ubrzana srca i razum koji ne prestaje da pleše”. Priče Sanje Domazet dočaravaju užitke Hemingveja, Odri Hepbern, Merilin Monro, Koko Šanel, mladog Markesa u zagrljaju rimskog leta, pripovedaju o tome šta se pilo u pariskom „Ricu”, a koja su jela služena na tajnim gozbama za odabrane. „Junaci ove proze – slavni ili uvijeni u spasonosnu svilu anonimnosti imaju zajedničku osobinu: bodlerovski su izabrali hedonizam da ne bi osećali strašno breme vremena koje slama pleća i povija ljudsko biće ka zemlji. Junaci ove knjige šapuću kao Šeherezada da treba uživati bez predaha, na poseban, nežan, način – smatra urednica Gordana Milosavljević Stojanović.

U priči „Mirotvorac u Prustovom apartmanu” barmen iz Rica sluša tihu Hemingvejevu ispovest: „U svakoj istinskoj umetnosti postoji divlja zver – ukroćena.. Ili neukroćena. Zver u meni je žedna… Stalno… Nakivao sam…”, kaže kao literarni junak veliki pisac, pa opsuje kada od barmena sazna da je u vreme Drugog svetskog rata na njegovom mestu sedeo Gering. „Ric” je u ovoj priči „muzej nostalgije”, Prust je tu pisao „u traganju za izgubljenim vremenom”, Skot Ficdžerald „Blaga je noć”, a Odri Hepbern ljubila Garija Kupera u filmu „Ljubav popodne”.

Objašnjavajući kako je nastala ova knjiga, (a ovo nije prva saradnja dvoje umetnika, radili su i na knjizi „Male boginje”), Sanja Domazet kaže:

– Nama se ideja za ’Hedoniste’ prosto dogodila, kao bljesak, na Slavkovoj samostalnoj izložbi u Galeriji RTS-a. Beše to nezemaljsko veče, ogroman broj ljudi, ćilibarska izmaglica vina lebdela je u vazduhu, kao i radost, slike su razgovarale bojama, u kičmi sam osećala one izdajničke žmarce kreacije. Onda je naša urednica Goca jednostavno rekla: „Evo vama sledeće knjige. O hedonizmu i hedonistima.” Slavko i ja smo se pogledali i pomislili isto: slede nam sati, dani najsrećnijih od svih života, kada živimo u uposlenoj samoći. Opsednuti idejom, naravno. Rad na knjizi bio je za mene eskapizam, radost, tonjenje u republiku mašte, nepatvorenu – divlju, vatrenu, čežnjivu. Ponekad su me priče malo i mučile, kao ljubavna čežnja. Ali, to je tako kada stupite među Slavkove slike – divne, prkosne, spontane, nežne, opasne. Naslikane priče čiju je fantastiku valjalo odgonetati. Prepričati snove sa tih metafizičkih, moćnih lica – smatra Sanja Domazet, koja kaže da veruje u Bodlerovu misao da treba uvek biti opijen vinom, poezijom ili vrlinom, i dodaje i to da ne veruje u „kafkijanski projektovane živote, gde su ljudi tek izmučeno roblje vremena”.

– Dakle, mi nemamo izbora – ili da živimo ili da imitiramo egzistenciju. Biram ovo prvo, individualnost, tu slobodu koja se živi, onako kako je to opisao Dos Pasosdo – dodaje Sanja.

U jednoj od njenih pripovesti, Pazolini izlaže svoju teoriju o životu: „Prave ljubavi, kao i prava putovanja – nikada se ne završavaju. Sa nekih mesta zbilja kao da se ne vraćamo. Ja sam, na primer, ostao da ležim kraj jednog tela u Arđentu…”

Slavko Krunić podseća na to da se neretko, na svim stranama sveta, prepuštanje uživanjima osuđuje, ili čak izvrće kao protivno verskim načelima. Po njegovom mišljenju, knjiga „Hedonisti” pokazuje suprotno, kao što nas je Sanja svojim pričama o hedonizmu u najmanju ruku približila Bogu.

– Počastvovan sam ovim pričama. I zahvalan pre svega zato što su delotvorne, ne ako mi približe moj rad, već onda kada mi pomognu da od njega napravim distancu. Ovo dragoceno odstojanje na najbolji način mi dozvoljava dovoljnu dozu racionalnosti, i pruža prostor za veću čulnu izoštrenost. Imam osećaj da su sa ovim pričama junaci mojih slika stekli svoje srećne zvezde, na koje mogu sa potpunom sigurnošću da se oslone. Ovakva vrsta portreta treba da nam osvetli ideju da je svaki pojedinac neka vrsta poduhvata. To dokazuju i ove priče. Slike je nemoguće uniformisati. One bi trebalo da su kovitlac, u koji upadate zajedno sa junakom. I ja, poput Ljube Popovića, „maštam o istini na slikama, koje su u suprotnosti sa njom”. Fragmenti iz života likova sa slika, kao i likova iz istorije, postupkom kolažiranja uspostavljaju celinu, koja idejno obuhvata ceo svet. Sanja svojim pričama junake mojih slika podvodi u sveukupnost. Ona ih ne tumači, već ih stavlja u iskušenje – ističe Slavko Krunić.

Kao da su naša dva autora i sama ušli u priču „Sitna zadovoljstva jednog hedoniste”, čiji junak putuje svetom, posećuje najveće muzeje, a zatim ta iskustva oživljava, kao na filmu, na usamljenom mestu. On uživa u svakom detalju sećanja, kao što je i dodir antičke skulpture, koja je pulsirala životom ispod naizgled hladnog kamena i umirila ga svojom ljubavlju.