Jesenjinov sin – fudbalski statističar

Uoči Nove godine u Rusiji su podsetili na stogodišnjicu od smrti Sergeja Jesenjina (Konstantinovo, Rjazanjska gubernija, po novom kalendaru 3. oktobar 1895 – Lenjingrad, 28. decembar 1925). Zvanično – obesio se u hotelu „Angleter”, ali ima i drugačijih mišljenja.

Prezime Jesenjin i dan-danas živi u ruskom sportu, zahvaljujući njegovom sinu Konstantinu, rođenom 3. februara 1920. u Moskvi, gde je i umro 26. aprila 1986. Njegova majka Zinaida Rajh još je bila u braku s Jesenjinom, ali su već godinu dana živeli odvojeno.

Ona ga je preko telefona obavestila da je dobio sina i pitala ga kako da se dete zove. Jesenjin je dugo smišljao ime, koje neće imati veze s književnošću. Posle krštenja (kum je bio pesnik Andrej Beli) setio se: „Do đavola, Baljmont se zove Konstantin” (ruski pesnik emigrant, koji je 1923. bio kandidovan za Nobelovu nagradu).

Sina je video, i to slučajno, tek u leto 1920. na železničkoj stanici u Rostovu na Donu. Svedok tog susreta njegov saputnik Anatolij Marijengof, pisac, pesnik i dramaturg, zapisao je u „Romanu bez laganja” da je majka vraćala malog Kostju u Moskvu sa Kavkaza, gde je u Kislovodsku bio na lečenju:

„Ušao je u kupe, namrštio se. Malo ružičasto biće je mrdalo nožicama...

– Fuj! Crn!... Jesenjini nisu crni...”

Jesenjinov odnos prema Konstantinu je potvrdio i pisac i novinar Roman Gulj 1923:

„Volim samo svoju decu. Kćerka mi je dobra... Plavuša, lupka nožicom i viče: Ja sam Jesenjina!...” „Imaš, Serjoža, i sina?”, rekao sam. „Da, sina ne volim... On je Čivut, crn...”

A nevoljeni sin je imao razumevanje za oca, koga je obožavao:

„Kao svi mladi očevi naročito je bio nežan prema kćerki. Tanja mu je bila ljubimica. Dobijao sam mnogo manje očeve pažnje. U detinjstvu sam baš ličio na majku: po crtama lica, boji kose. Tatjana je bila plavuša i Jesenjin je video u njoj više sebe, nego u meni”.

Pesnik je ne samo retko posećivao decu, nego je dolazio, uglavnom, praznih ruku. Komšije su se čudile tome, a Kostjina i Tanjina majka ga je opravdavala:

„Jesenjin ne daje deci poklone. Hoće da nauče da vole i bez poklona”.

Ipak, Jesenjinu je bilo mnogo stalo da bude s njima, ali kroz svoje stvaralaštvo. Po Kostjinom sećanju jednom se naljutio: „Treba da čitate i znate moje stihove”. Iz prvog braka je imao sina Jurija, plavokosog, koji je njegove stihove znao napamet pre nego što je naučio da čita. Streljan je 1937, jer ga je neko prijavio da hoće da „baci bombu na Kremlj”.

Poeta je smatrao da njegova deca moraju da budu dostojna prezimena Jesenjin. Desilo se da ga je sin nadmašio. Tatjana, novinarka „Pravde Vostoka” iz Taškenta, najvećeg lista u Uzbekistanu, gde je bila evakuisana za vreme rata i ostala, čekala je na aerodromu u redu za kartu. Koferi su joj bili preteški, pa joj je pomagao neki mladi oficir. Kad je na kasi saznao njeno prezime upitao ju je: „Da Vam nije rod fudbalski statističar Jesenjin?”. Ona je to ispričala bratu i rekla mu da je postao poznatiji od oca.

Konstantin je u novembru 1941. dobrovoljno otišao u rat. Bio je tri puta ranjen (1944. je bilo objavljeno da je poginuo), dobio tri Ordena crvene zvezde i medalju Za odbranu Lenjingrada. Po demobilizaciji je radio kao građevinski inženjer i čak je učestvovao u izgradnji Centralnog stadiona „Lenjin” (danas sportski kompleks „Lužnjiki”).

Fudbal je zavoleo uz očuha pozorišnog režisera Majerholda (po prelasku iz luteranstva u pravoslavlje svoja tri imena Karl Teodor Kazimir zamenio je u Vsevolod). Redovno je, s kompozitorom Dmitrijem Šostakovičem, vodio posinka na utakmice, a mladi Jesenjin je, kao branilac Lenjingrada, tako reći u rovu, slušao njegovu čuvenu Sedmu (Lenjingradsku) simfoniju.

S 15 godina se upisao u školu fudbala Čeha Antonjina Fivebra, ali nije prošao njegovu selekciju. Po prelasku u Moskvu igrao je na gradskom omladinskom prvenstvu, a kasnije za fabričke timove.

Više od igranja voleo je da gleda utakmice, da ih upoređuje kroz brojke i vodi statistiku. Još dok je živeo u Lenjingradu deda mu je kupio neki fiskulturni časopis s tabelama, koje su ga toliko osvojile da ih je pravio po sveskama s najraznovrsnijim podacima. Tome je doprineo i Majerhold, jer mu je donosio iz inostranstva fudbalske programe i godišnjake.

Fudbalskoj statistici se potpuno posvetio krajem šezdesetih godina posle infarkta. U sportsko novinarstvo je ušao 1956, a kako je to bilo opisao je Mihail Bolotovski u članku „Učitelj aritmetike”. Pisac Jurij Trifonov ga je odvukao u časopis „Sportske igre” i dreknuo: „Čovek koga sam doveo zna o futbalu tri puta više, nego svi vi zajedno!” Novinari su se, dabome, uvredili, proverili ga i bili – zadivljeni! Potom je pisao i za „Sovjetski sport”, „Moskovski komsomolac” i nedeljnik „Futbol”.

Aksel Vartanjan, koji je od Jesenjina nasledio počast da je vodeći fudbalski statističar, ovako je istakao njegov doprinos:

„Brojkama su se bavili i neki drugi, ali ne mogu za njih da kažem da su statističari u klasičnom smislu. Oni su objavljivali gole cifre i činjenice onako kako su postojale. A statističari koriste cifre kao građevinski materijal – za izgradnju zgrade. Analiziraju, traže zakonitosti, zanimljive podudarnosti. Jesenjin je nalazio ono najzanimljivije i pričao o ciframa lepim jezikom. Zbog njega je statistika postala popularna i dostupna. Brojke mogu da budu dosadne, a on ih je oživljavao, poetizovao, skretao pažnju na njih”.

U ono vreme nije moglo da se dođe tako lako do pouzdanih podataka. Zbog toga se obraćao i drugima, koji su se bavili brojkama i tabelama, a prihvatao je i zamerke onih koji su ukazivali na greške (jedan od takvih je bio baš Šostakovič, koji je mnogo voleo fudbalsku statistiku).

Prvi je u SSSR-u objavio pod rednim brojevima utakmice reprezentacije, sastavio spisak fudbalera s najviše utakmica u prvenstvu države, osnovao simbolički „Klub Grigorija Fedotova” u koji su ušli igrači s više od 100 datih golova... Objavio je knjige: „Fudbal: Rekordi, paradoksi, tragedije, senzacije”, „Moskovski fudbal”, „Spartak (Moskva)” i „Fudbal: Reprezentacija SSSR”.

U uspomenama o Sergeju Jesenjinu Konstantin je u tekstu pod nazivom „Kroz čarobnu lampu” priznao:

„Pridržavao sam se dva principa. Prvi je bio: ako ti je prezime Jesenjin nemoj da pišeš stihove, a tim pre nemoj da ih objavljuješ. Ma kako da ih napišeš upoređivaće ih sa stihovima tvog oca. Drugi je po Gorkom: „Ako možete da ne pišete – nemojte da pišete”. O fudbalu ne mogu da ne pišem, pa pišem. A stihove... Dva-tri puta godišnje”.

Konstantin, iako hrabar kao ratnik, nije se osmelio da krene očevim stopama. Od toga se nije uplašio Jesenjinov najmlađi sin Aleksandar. Ne samo što je bio disident (emigrirao u SAD, gde je dodao majčino prezime Voljpin, umro 2016. u 91. godini), nego se oprobao i kao pesnik. Konstantin se izborio 1956. da njegov najstariji brat Jurij bude rehabilitovan, a Tatjana je vodila borbu da i njihov očuh Majerhold bude posmrtno opravdan (majka im je 1940, tri meseca posle njegovog sreljanja, iskasapljena u svom stanu, a ubice nisu pronađene).

Konstantin je smatrao da je zbog njega i njegove sestre nastala pesma „Skaska o čobančetu Peći, njegovom komesarstvu i kravljem carstvu”. Završava se, u slobodnom prevodu, ovako: „Deci što rastu / U mokar jesenji dan / Napisah ovu skasku / Ja, Sergej Jesenjin” i datum 7/8. oktobar 1925.