Praznovanje u porodičnom krugu

Đorđe Milošević*

S roždestvom Hristovim. Ovim rečima velika većina građana Rusije pozdraviće 7. januara ukućane, poznanike, prijatelje i sve ljude dobre volje čestitajući im Božić, jedan od najvećih hrišćanskih praznika. Tradicija je da se za ovaj dan u domovima okupe svi ukućani uz prazničnu trpezu i ukrašene božićne jelke koje se postavljaju i po trgovima i drugim slobodnim gradskim prostorima.

Običaj je da se kuća uoči praznika detaljno očisti, da se pripremi dvanaest jela i zakuski, koliko je bilo Hristovih apostola. Takođe je običaj da se na trpezu iznese pečeno prase ili guska ispunjena jabukom i da se umesi kolač sa likom jagnjeta i prelije belim šećerom. Božićno jagnje simboliše žrtvu koju je podneo Isus Hrist. Praznični sto prekriva se belim stolnjakom, a na prozore se stavljaju upaljene sveće koje simbolišu jedinstvo s drugim ljudima, čime se daje do znanja da su sva vrata otvorena za goste.

Svi ovi običaji odnose se uglavnom na žitelje manjih naselja u provinciji. Poslednjih godina ruski bogataši uobičavaju da za novogodišnje i božićne praznike putuju u inostranstvo i provedu vreme u stanovima i apartmanima koje su kupili na obalama toplih mora.

U crkvama širom zemlje, kojih ima oko dve hiljade, služe se svečane liturgije i održavaju noćna praznična bogosluženja. Centralno bogosluženje u Hramu Hrista Spasitelja u Moskvi po tradiciji služiće patrijarh moskovski i cele Rusije Kiril. Uobičajeno je da ovoj službi, osim mnogobrojnih građana, prisustvuju i visoke državne ličnosti. Prvi predsednik postsovjetske Rusije Boris Jeljcin prisustvovao je božićnim bogosluženjima kad mu je zdravlje to dozvoljavalo. A predsednik Putin najčešće prisustvuje božićnom bogosluženju u nekoj crkvi u Podmoskovlju ili u nekom manjem gradu u unutrašnjosti.

Da podsetimo. patrijarh Kiril, koji je posle smrti Aleksija Drugog 2008. godine došao na tron patrijarha moskovskog i cele Rusije, boravio je u Beogradu novembra 2014. godine, kada mu je uručen počasni doktorat beogradskog univerziteta i dodeljen Orden Svetog Save prvog reda.

Božić i drugi verski praznici nisu javno obeležavani za sve vreme sovjetske vlasti, dakle punih sedam decenija. Po Moskvi je kružila priča da mnogi odrasli Rusi ne znaju pošteno ni da se prekrste. Molitvu „Oče naš” znao je tek poneki sredovečni Rus, a u crkvu je malo ko išao. Vernici su smatrani neprijateljima države. Ako je neko krišom i otišao u nju, mogao je imati velike neprilike, na poslu ili drugde. Mnogi božji hramovi pretvarani su u magacine i skladišta, a mnoge crkve su bile pod katancem. „Rađali smo se i umirali nekršteni, govorilo se u crkvenim krugovima. Za obnovu pravoslavne hrišćanske tradicije biće nam potrebno mnogo vremena.”

U Moskvi, na obali istoimene reke, tridesetih godina prošlog veka srušena je monumentalna Crkva Hrista Spasitelja. Kao da je neko želeo da u narod s iskonskom hrišćanskom pravoslavnom tradicijom utka najdublju mržnju prema počiniocima tog varvarskog čina i ideologiji kojom su rukovođeni. Drugi u civilizovanom svetu takve istorijske i kulturne spomenike čuvaju kao najveće svetinje, a kod nas ih ruše u ime i za dobro naroda, govorilo se u crkvenim i intelektualnim krugovima.

Tu i tamo mogla su se čuti mišljenja da je rušenje hrama naredio lično Staljin. Crkva se u vazdušnoj liniji nalazila blizu Kremlja, pa se Staljin navodno plašio da neko s kupole ne izvrši na njega atentat.

Bilo je predloga da se na tom mestu podigne monumentalno zdanje – kongresni dvorac, koji bi istovremeno bio spomenik pobedi revolucije, komunizma i njenim vođama. Kongresni dvorac trebalo je da predstavlja remek-delo arhitekture i umetnosti, nešto poput egipatskih piramida. Ne po obliku, nego po veličini i istorijskom značaju. U neposrednoj blizini je i Kremlj, pa bi se ovo zdanje uklapalo u celokupan istorijski ambijent.

Zdanje hrama bilo je tako čvrsto da je za njegovo rušenje upotrebljena velika količina eksploziva. A od izgradnje kongresnog dvorca ipak se odustalo. Na mestu porušenog hrama zjapila je ogromna rupa koja je bila popunjena vodom iz toplovoda. To je bila svojevrsna atrakcija u samom centru Moskve: usred zime, kad se temperatura spuštala i do minus dvadesetak stepeni, ljudi su se kupali u toploj vodi, a nad čitavom okolinom dizao se ogroman oblak pare.

Ugledne ličnosti u Moskvi još u to vreme s ogorčenjem su konstatovale da dok Evropa počiva na katolicizmu, a Amerika uzdiže kult protestantizma, pravoslavna Rusija luta bespućem. „Kao da smo tikva bez korena”, govorile su ove ličnosti. A ruski čovek je vekovima bio dobar pravoslavni hrišćanin, oduvek je svoj život povezivao sa Svevišnjim, sa Crkvom i Majkom Božjom.

Čak i za vreme Staljina, pa kasnije Hruščova i Brežnjeva, mnogi ljudi su pred kraj života, ponekad pešice i čak iz Sibira, dolazili u Svetodanilovski manastir ili Zagorsk (sada Sergijev Posad), nadomak prestonice, gde je sedište patrijaršije, da se pomole Bogu i očišćeni od grehova odu na onaj svet.

Počevši od polovine devedesetih godina prošlog veka, učinjeni su značajni koraci da se pravoslavna hrišćanska tradicija obnovi. Ona je na ovim prostorima vekovima bila uporište pravoslavlja, ne samo u Rusiji nego i u svetu. Stručnjaci kažu da bez pravoslavnih Rusa pravoslavlje kao deo hrišćanske kulture i religije ne bi moglo da opstane.

Vlasti su učinile nekoliko značajnih koraka. Većina crkvenih zdanja vraćena je u vlasništvo Pravoslavne crkve. A na istom mestu gde se nalazila porušena Crkva Hrista Spasitelja u rekordnom roku izgrađena je nova – Hram Hrista Spasitelja – sredstvima države i dobrovoljnim prilozima. To je danas najveća i najlepša pravoslavna bogomolja u svetu, čija metalna kupola dominira čitavim krajem.

U Moskvi je 1993. godine otvoren Pravoslavni univerzitet. Na svečanom otvaranju čule su se reči da će ova ustanova „osposobljavati naučnu elitu čija će delatnost biti zasnovana na pravoslavnim tradicijama”.

U crkvenim krugovima, a i u narodu, pravoslavna Rusija pre tridesetak godina počela je da se budi iz dubokog sna. U intelektualnim krugovima govori se da bez oživljavanja tradicije pravoslavnog hrišćanstva ne može biti ni procvata velike države. Rusija bez pravoslavlja ne može postojati ni opstati. To bi bili neka druga, tuđa država i tuđ narod. Velika zasluga za obnavljanje crkve i pravoslavnih tradicija u Rusiji pripada svakako Njegovoj svetosti bivšem patrijarhu Aleksiju Drugom, koji je bio i veliki prijatelj Srbije i srpskog naroda.

Treba, međutim, imati u vidu da Rusija nije samo pravoslavna zemlja.

Ona je velikim delom i muslimanska država. Od oko 145 miliona stanovnika, oko 12 miliona (prema nekim podacima i znatno više) ispoveda islam. Čitav Severni Kavkaz, pa Tatarska republika, Baškirija, Udmurtija i neke druge republike i pokrajine naseljeni su pretežno muslimanskim življem. Tu su zatim Kalmici koji ispovedaju budizam, pa Jevreji s judaizmom, pa Burjati, Jakuti i mnogi drugi sa svojim religijama i običajima. I u Moskvi i u drugim velikim gradovima živi dosta ljudi neslovenske nacionalnosti koji ne ispovedaju pravoslavlje.

Ipak, dominantna religija građana Ruske Federacije je pravoslavlje. Zato i pozdrav „S roždestvom Hristovim” predstavlja dominantnu versku poruku tokom božićnih praznika.

*Bivši šef dopisništva Tanjuga iz Moskve