Beograd za pokojnike

Iako sam ubeđen da je to želeo po svaku cenu da izbegne, ipak je sahrana Bogdana Tirnanića bila medijski događaj. Što uopšte ne čudi, imajući u vidu popularnost i značaj koje je još za života stekao. E, sad, naravno da je odlazak na nečiju sahranu krajnje privatni čin, ali taj „intimni bonton” ne važi kada su u pitanju javne ličnosti. I toga su oni (bez snebivanja, molim!) i te kako svesni. Baš kao i tzv. običan svet, koji hronično pati od ekstremne radoznalosti, tako karakteristične za „anonimno mnoštvo”.

Nažalost, ono što je dalo poseban pečat događaju spomenutom na početku teksta jeste odsustvo – ničim zvanično obrazloženim! – jednog poznatog i uglednog političara i intelektualca, zbog koga je Tirnanić poslednjih godina uistinu rizikovao. Braneći ga često u svojim tekstovima, istovremeno napadajući njegove oponente. Ponekad gotovo sa navijačkom žestinom. Zapravo, pišući o Vojislavu Koštunici – a, o njemu je reč! – skoro da u pojedinim momentima niste mogli da prepoznate šmekersko umeće i dobroćudni cinizam Bogdana Tirnanića.

Kao Tirketov višedecenijski verni čitalac, a kasnije i njegov đak u spisateljskoj raboti, usuđujem se da kažem da su neki od najslabijih tekstova koje je potpisao – upravo oni gde se nadgornjavao sa Koštuničinim protivnicima.

Eto rizika koji sam malopre spomenuo! Naime, nejednom sam bio u prilici da čujem ili pročitam kako je Tirnanić „plaćenik Vojinog DSS-a”?! Jasno da niko nije bezgrešan, ali treba li mlađe generacije čitalaca da ga pamte isključivo po tekstovima punim vickastih političkih kalambura? A čovek je ime i slavu stekao kao vrhunski esejista koji je, s mnogo pronicljivosti i humora, pisao o najraznovrsnijim kulturološkim fenomenima i umetničkim artefaktima.

Ovo namerno ističem, ne samo zbog mlađeg naraštaja, odraslog na tabloidnoj turbo-grand ultrapopulističkoj kulturi. Ne, navođenje ovih činjenica jeste plod duboke rezignacije zbog ovakvog, najblaže rečeno, začudnog ponašanja Vojislava Koštunice. Političara ovdašnjeg koji je dugo vremena imao auru „legalnog sveca”, i koga je golem deo naroda smatrao za „jedinu poštenu glavu u srpskoj političkoj areni”.

A, što je još mučnije, sve ovo možemo da posmatramo iz još ličnijeg (i bolnijeg) konteksta. Naime, obožavaoci lika i dela Voje Koštunice često su isticali kako je on „autentični gospodin”, „rođeni Beograđanin”, „salonski intelektualac s pokrićem”... I, pazite sad kako se sudbina pogano poigrala...

Tirke je običavao da se deklariše kao „Beograđanin po profesiji”, ili kao „Dorćolac po nacionalnosti”... Kada bi pisao o Voji, ne bez izvesne topline isticao bi i činjenicu da su njih dvojica „komšije”, što jetrebalo da upotpuni Tirketov vrednosni sistem primenjen na Vojino političko delanje. I, tačno je – cela Srbija zna, zbog višegodišnje frke s predsedničkim obezbeđenjem, da Voja živi u Gospodar Jovanovoj.

Takođe, Vojini sledbenici su isticali i činjenicu da ne samo što je rođen u Beogradu – nego da se to dogodilo u prestižnoj Skadarskoj ulici, u porodičnoj kući. Aha! Dakle, čovek ima čisti (građansko-aristokratski, je li) beogradski pedigre. I kao takav se ne pojavi na sahrani znamenitog pisca i novinara, starog komšije i poznanika, koji je em bio najupečatljivija ikona srpske prestonice, em je toliko toga napisao o voljenom Beogradu! Stvarno tipično beogradski!

A možda takvo Vojino držanje pokazuje da je „Tirketov Beograd” bio samo plod njegove bogate umetničke imaginacije? Mitološko mesto sa galerijom legendarnih likova i živopisnih destinacija – poprište najšašavijih i najdramatičnijih događaja. Koji sa stvarnošću blage veze nemaju, niti žele da imaju. Jer je stvarnost oličena upravo u „legalističkoj” banalnosti...