Belgijska bomba u evropskoj laboratoriji

"Belgija se neće raspasti. Vlada će biti formirana – kada za to kucne pravo vreme." To je suština saopštenja koje su ambasadori Belgije širom sveta primili iz Brisela proteklih dana, pošto je zemlja porušila sopstveni rekord – više od pet meseci neuspešnih pokušaja da sastavi vladu. Duboka kriza u Belgiji zabrinjava članice Evropske unije, a naročito Sloveniju koja uskoro preuzima predsedavanje Unijom gde namerava da poradi na "evropskom jedinstvu" prevashodno po pitanju državnosti Kosova. Jasno da Belgija bez vlade u Briselu neće moći da odlučuje o Kosovu, niti 13. decembra u Lisabonu može da potpiše novi evropski ugovor. Sve to je još neprijatnije jer se u Briselu nalazi sedište većine evropskih institucija kao i sedište Natoa. Brisel odapinje oštre poruke balkanskim zemljama, baš tu se najodlučnije podržavaju Lajčakove mere kojima se uvodi preglasavanje u BiH, upravo tu se smišljaju planovi za podršku stvaranju nove države na Balkanu. Evrokrate suživot Flamanaca i Valonaca, koji u Belgiji žive u prisilnom "bratstvu i jedinstvu", godinama navode kao jedan od najboljih primera o uspešnosti projekta zvanog Evropska unija; Belgija jeste višenacionalna zemlja – pored Flamanaca, koji govore holandski i žive na severu države, tu su i Valonci na jugu, a ne treba zaboraviti ni nemačku manjinu. Kako jednom reče belgijski predsednik vlade Gaj Verhofstad, koji skoro šest meseci obavlja samo "tekuće poslove", Belgija predstavlja "laboratoriju evropske integracije", pa "strani političari našu zemlju posmatraju s posebnim interesovanjem jer mogu nešto novo da nauče o održivosti evropskog projekta".

Da ironija bude veća, američki magazin "The Scientist" Belgiju proglašava najboljom državom što se tiče istraživanja i opita. Problem je samo što "belgijski eksperiment" ne samo da preti propašću, već bi iza sebe mogao da ostavi pravu pustoš u "evro-laboratoriji". Koreni krize su tako duboki da se u Belgiji sve otvorenije raspravlja o raspadu zemlje, a u susednoj Francuskoj ozbiljno mozgaju o budućnosti Valonije u slučaju da se Belgija stvarno pocepa.

U nedelju objavljeno istraživanje francuskog časopisa "Le Journal du Dimanche" pokazuje da 54 odsto ispitanika želi da se Valonija, u kojoj žive frankofoni, pridruži Francuskoj. U delu Francuske koji se graniči s Belgijom, privrženost ideji ujedinjenja je još veća – tu 66 odsto Francuza Valoniju vidi kao deo Francuske. Još su crnja predviđanja s druge strane jezičke barijere, u belgijskoj pokrajini Flandriji, gde stanovništvo govori holandski. Prema poslednjem ispitivanju pulsa javnog mnjenja koje su objavile najveće novine u Flandriji "Het Laatste News", većina Flamanaca više ne očekuje opstanak Belgije. Neminovni krah Belgije prognozira 63 odsto anketiranih Flamanaca, dok njih 87 odsto na pitanje treba li doseći kompromis s valonskim partijama radi spasavanja zemlje, odgovara negativno.

Ankete holandske televizijske mreže RTL4 otkrivaju da 77 odsto Holanđana podržava ideju da se Flandrija (koja je do 1830. bila deo Holandije) opet pripoji Holandiji. Ustavni stručnjaci Flandriji predlažu različite modele otcepljenja – od proglašenja nezavisnosti u flamanskom parlamentu do formiranja konfederacije, dakle saveza dve nezavisne države koje u svakom trenutku suvereno mogu da odluče da raskidaju zajednicu i žive zasebno. Drugo je pitanje da li bi siromašnija Valonija tada mogla da opstane kao samostalna zemlja, posebno što je u istoriji već bila deo Francuske i to posle francuske revolucije 1789. Baš tu, kod Vaterloa, Napoleona su 1815. potukle nemačka i britanska vojska, a ne treba zaboraviti ni da je belgijska revolucija bila delo pobunjenika koji su govorili francuski i hteli da Valonija postane deo Francuske.

Posle sloma Napoleona, "koncert velikih sila" menja geografsku kartu Evrope i 1830. kumuje novoj državi (Belgiji), koju predaje u ruke nemačkom princu Leopoldu Saksonskom (Leopold od Saks-Koburga), članu britanske kraljevske porodice. Zbog višenacionalnog sastava nove tvorevine mnogi su joj od njenog zametka prognozirali probleme. Francuski diplomata Taljeran opisao je Belgiju kao "veštačku tvorevinu koju čine različiti narodi", a njegov austrijski kolega grof Ditrihštajn sluti da je "belgijska nacija više politički pokušaj nego postojana politička realnost".

Leopold I, prvi kralj Belgije, ostavio je 1865. (iste godine kada je preminuo) svom sinu težak amanet, poučivši ga da "ništa ne drži zemlju zajedno", zbog čega Belgija "ne može da nastavi da postoji". Slično je tvrdio i svom sekretaru Žilu van Pretu rekavši da Belgija "nema naciju, nikada je neće ni imati i zato u osnovi nema razloga za opstanak". Zato je belgijska politička elita kroz istoriju dramatično tražila vezivno tkivo, bilo šta što bi moglo da služi kao element povezivanja države. Izmišljena je ideologija "belgicizma", a Belgijanci su poput Evropljana danas (ili Jugoslovena juče), opisivani kao "narod u nastajanju".

Grozničav napor da se sanira unutrašnja erozija doveo je do inauguracije dva leka – rođena je šira evropska integracija a uz nju "ekonomski napredak" koji je trebalo da udruži zemlju. Belgija postaje "država blagostanja" u kojoj se dobar deo nacionalnog dohotka preraspoređuje u dogovoru "socijalnih partnera", najvećih državnih sindikata i vlasnika kapitala, pa se novac preliva s bogatijeg severa na jug zemlje. Ovakva strategija novčane podrške "nerazvijenima" kako bi se pomoglo formiranje nove nacije, kasnije je izvezena iz Belgije i proširena na dobar deo kontinenta, izgradnjom "panevropske", korporativne Evropske unije.

Dok se EU širi, Belgiju iznutra proždiru deobe. Eskaliralo je prošlog četvrtka, kada je u odboru za unutrašnju politiku belgijskog parlamenta obavljeno glasanje u kome je flamanska većina oko pitanja podele izborne jedinice Brisel – Hal – Vilvord (BHV) na holandofonski Hal – Vilvord i frankofonski Brisel, direktno preglasala valonske poslanike. Time je narušeno nepisano pravilo prema kome takvo preglasavanje u parlamentu znači narušavanje "vitalnih interesa" jedne od konstitutivnih nacija, posle čega su frankofonski poslanici protestno napustili sednicu. Odluka je sporna i zato što se time oduzima pravo frankofonskim stanovnicima okruga "Hal – Vilvord" da na izborima glasaju za kandidate sa francuskih lista; poništenje odluke rečenog odbora može da izvrši savezni parlament – kada bude konstituisan.

Flamanski poslanici, međutim, ukazuju da su uradili pravu stvar jer je Ustavni sud Belgije još 2003. ocenio da su posebna prava frankofonskih Valonaca u flamanskim okruzima Hal – Vilvord suprotna Ustavu pošto Flamanci u valonskim okruzima na jugu države nemaju pravo da glasaju za kandidate sa flamanske "liste". Iza naizgled prozaičnog spora kriju se mnogo dublje nesuglasice; većinu stanovnika Belgije čine Flamanci (oko 60 odsto), pa flamanske partije stalno gunđaju što "državu vode Valonci" i to uprkos činjenici da Flandrija mnogo više doprinosi federalnom budžetu nego slabije razvijena Valonija.

Flandrijski političari optužuju frankofonske partije da naseljavanjem pridošlica iz francuskih kolonija svesno rade na "francuzizaciji" Brisela, nekada najvećeg flamanskog grada.

U međuvremenu, belgijski kralj Albert II dramatičnim tonom poziva građane da sačuvaju jedinstvo zemlje jer bi "anahroničan i katastrofalni separatizam" mogao da "naruši međunarodnu ulogu Brisela". S druge strane, najugledniji flamanski vlasnici kapitala i menadžeri u pozivu lansiranom još 2005. traže podelu zemlje, uz obrazloženje da je Flandrija suviše opterećena nametima dok Valonija uživa na "državnim jaslama". Kritičari jedne od "najsiromašnijih" krunisanih glava u Evropi podsećaju da kohezioni vapaji Alberta II nisu lišeni lične koristi, jer bi u slučaju da se Belgija pretvori u dve republike, kralj ostao – bez posla.

--------------------------------------------------------------------------

Zaštita od preglasavanja i "kvaka 22"

Nepisano pravilo diktira da vladu u Belgiji uvek sastavljaju dve najveće partije iz oba dela države. Problemi oko sporne podele izborne jedinice BHV smanjuju izglede za kompromis između flamanskih i valonskih partija. U slučaju "povrede nacionalnih interesa" jednog od naroda, belgijski ustav predviđa 60 dana za "hlađenje" situacije, posle čega parlament može da odluči o spornom pitanju ali samo dvotrećinskom većinom u kojoj se oko kamena spoticanja sjedini većina i unutar svake od nacionalnih grupa. Valonska manjina ima pravo i na polovinu mesta u regionalnim upravama i u vladi. Upravo stoga je gotovo nemoguće regularno podeliti okrug BHV protiv volje valonske manjine, a odluka o tome mogla bi biti odložena čak do regionalnih izbora – u junu 2009! To su loše vesti za funkcionisanje države jer vlada koju vodi dosadašnji premijer Gaj Verhofstad u međuvremenu sme da obavlja samo "tekuće poslove" ali ne i da prihvata nove zakone. Ustavna kriza u koju je zapala Belgija zapravo još je teža zbog specifične situacije tipa "kvaka 22": belgijske partije ne mogu da stvore vladu dok se ne dogovore o podeli regije BHV, a dok se ne dogovore o podeli regije – nisu mogući ni novi izbori.