Spomenik velikom i zaboravljenom pravedniku

Jevreji su se na specifičan način odužili ličnostima koje su u vreme velikog stradanja na razne načine pomogle nesrećnicima da prežive u nacističkom projektu uništenja tog naroda – smislili su pojam „pravednici”.

I Srbi u Nezavisnoj državi Hrvatskoj trebalo je da budu proterani, pobijeni i prekršteni. Istoriografija nije još do tančina razjasnila ustaški projekat, forme, načine i mesta ubijanja... Nema ni tekstova o ljudima koji su pomagali nevoljnicima. A bilo ih je.

Znamo dovoljno o Diani Budisavljević, Austrijanki po zavičaju, udatoj za Srbina, lekara iz zagrebačkih bolnica. Postoje dokazi da je iz logora spasla oko 12.000 Srpčadi starosti do 14 godina – mnogima od njih produžila je život. Neki su ostali u naciji i veri onih koji su ih usvojili. Teško je utvrditi koliko je bilo takvih.

O Diani Budisavljević snimljen je i dokumentarno-igrani film, jedan Austrijanac objavio je korisnu knjigu, danas među Srbima ima desetak živih koje je spasla od stradanja i smrti.

Porta manastira Svetog Jovana Krstitelja u Jasenovcu, koji pripada Eparhiji slavonskoj, sredinom ove godine obogaćena je spomen-bistom dečje dobrotvorke i spasiteljke. To je jedinstven slučaj u srpskom narodu i u Srpskom pravoslavnoj crkvi.

Proteklih desetak godina, gotovo svakog septembra, i svaki put kada sam se vraćao iz Zagreba ili odlazio u Kozarsku Dubicu ili u Potkozarje, svraćao sam u manastir.

Već godinama je na jednoj od zgrada u manastirskoj porti postavljena ploča u spomen počivšeg Žarka Vidovića, logoraša u Nezavisnoj državi Hrvatskoj i Norveškoj. Tekst na tabli opominje na stradanje.

Avgusta ove godine, prilikom putovanja u Kozarsku Dubicu na predstavljanje moje knjige „Srpski narod u NDH: Nestajanje pod križom, maljom i petokrakom”, svratio sam u manastir i nakratko razgovarao s igumanijom. Prilikom ulaska kroz manastirsku kapiju videh na drugom kraju porte spomenik. Prepoznao sam lik: Diana Budisavljević! Na ploči je napisano nekoliko rečenica. Dovoljno za posetioca. Šteta je što u međuvremenu nije pripremljena mala publikacija o vremenu i delu pomenute spasiteljke. Doduše, još nije kasno. A to bi mogle samo dve žene, jer najbolje poznaju temu: Nataša Mataušić i Jasmina Tutunov Trifunov.

Posle izvesnog vremena, dobih ideju da i ja učinim nešto dobro za manastir, ali i sa srpsku kulturu sećanja, kako je to danas moderno kazati. Reč je o spomen-obeležju Bogdanu Raškoviću.

Duboko sam ubeđen da će se svaki čitalac ovog teksta zapitati: Ko je taj Bogdan Rašković i šta je to dobro uradio?

Nudim sledeću priču.

Pre više od tri decenije, u vreme istraživanja za doktorat „Srpska pravoslavna crkva 1941–1945. godine”, u nekoliko dokumenata naišao sam na ime Bogdana Raškovića: sastao se u Zagrebu s Dianom Budisavljević i nadbiskupom zagrebačkim Alojzijem Stepincem, sa nekoliko visokih nemačkih oficira, obišao je koncentracioni logor Jasenovac...

Posle odbrane doktorata, moj život je krenuo drugim tokom (Priština, Kosovska Mitrovica, Leposavić), pa sam gotovo zaboravio na Raškovića.

Kada sam svojevremeno pripremao za objavljivanje zbornike svedočenja izbeglica iz Nezavisne države Hrvatske (šest zbornika i uvodna studija) ponovo mi se „pojavio” Bogdan Rašković. Reših da istražim sve što je dostupno i sačinim studiju. Završih to i objavih knjigu pod naslovom „Zaboravljeni pravednik” (Srebrenica – Beograd, 2023). Prvo predstavljanje izvršio sam uz pomoć prijatelja u Raškovićevoj rodnoj varoši, u Ćupriji, a nešto kasnije u Srebrenici i Bijeljini. Odradio sam i jednu TV prilog na Televiziji Ras.

Posle uznemirujućih saznanja o velikim zločinima nad srpskim narodom u Nezavisnoj državi Hrvatskoj, Milan Aćimović, jedan od članova kolaboracionističkog Saveta komesara, dobio je saglasnost od nemačkih vojnoupravnih vlasti da Bogdan Rašković ide u razne krajeve hrvatske države, i to u pratnji nemačkih oficira. U narednih godinu dana Rašković je obišao nekoliko logora. Zajedno s Dianom Budisavljević u logoru Loborgrad organizovao je transport žena i dece u Srbiju, iz logora Jasenovac oslobodio je prvu grupu od 13 zatočenika, a kasnije su grupe brojale i na stotine stradalnika. Sve u svemu, reč je o oko 30.000–35.000 nevoljnih srećnika. Sa svakog odlaska u Hrvatsku, Rašković je detaljno izveštavao Milana Aćimovića, Milana Nedića, mitropolita Josifa i još neke ministre. Krajem proleća 1942. godine Rašković je prestao da odlazi u Hrvatsku. I pored najbolje želje da razrešim zašto je spasavanje nevoljnika prekinuto, nisam uspeo do kraja. Naslućujem da je iza svega stajala srpska zloba koja bi se mogla iskazati pitanjem: A zašto baš on to da radi?

Šta sam postigao objavljenim, a u javnosti gotovo nepoznatim štivom? Prvo, zadovoljio sam svoju znatiželju kroz naučnoistraživački projekat kojim sam dokazao da je spasavanje Srba iz Nezavisne države Hrvatske bilo moguće i uspešno okončano. Ukazao sam da se dosadašnja crno-bela slika sastavljena od više ravni može promeniti.

Misije Bogdana Raškovića, koje su bile pod pokroviteljstvom Saveta komesara Milana Aćimovića i vlade Milana Nedića i ostvarene uz pomoć nemačkih oficira, od izuzetnog su značaja za proučavanje i razumevanje dva izvanredno složena istorijska fenomena: stradanja Srba u Nezavisnoj državi Hrvatskoj i nastojanja kolaboracionističke uprave u Srbiji da, u meri u kojoj je to bilo moguće s obzirom na okolnosti, maksimalno pomogne sunarodnike s druge strane Drine.

Našao sam originalne dokumente i objavio ih. Njihov sadržaj i analiza konteksta misija otvaraju prostor za jedno drugačije, potpunije i nijansiranije sagledavanje istorijske uloge pojedinaca i grupa, u prvom redu kolaboracionističke i okupacione uprave Srbije. To može da dovede do nešto drugačije slike i da iz tame iziđu činjenice koje su svesno bile zapretene i predate zaboravu.

Uostalom, postoje brojni pokazatelji da je Bogdan Rašković mnogo pomogao nevoljnicima, dovodeći ih u Srbiju.

Tužan sam što nisam učinio još nešto da se o Raškoviću sazna u široj javnosti. Doduše, nisam ni mogao. Zato ovim tekstom i inicijativom pokušavam da nadoknadim. U tom kontekstu nudim sledeće činjenice: Bogdan Rašković je rođen u Ćupriji. Najveći deo života proveo je na Vračaru, u Beogradu. Nema pouzdanih tragova kada je preminuo i gde je sahranjen.

Namerno sam pomenuo Ćupriju i Vračar: pametnome dosta. Drugačije kazano: neka se dogovore vlasti pomenutih opština za preimenovanje neke ulice i pravljenje dve spomen-biste – jedna za manastir u Jasenovcu. Od mene toliko.

*Istoričar

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista