KORENI OBAMANIJE

Mesijanstvo je oduvek bilo proizvod bespuća, kriza i očaja. Ljudska potreba za spasiocima nikad nije usahla.

Poređenje je nesumnjivo preterano kada je reč o Baraku Obami, ali fascinantna je količina optimizma s kojom je svet dočekao inauguraciju 44. predsednika SAD. Objašnjenje ovog fenomena nude okolnosti vremena u kome živimo.

Za razliku od njegovih srećnijih prethodnika, Obaminu agendu u najvećoj meri određuje poguban legat Džordža V. Buša: dva rata i globalna finansijska i ekonomska kriza već pretočena u recesiju.

Naslediti nekog ko je na vašem poslu bio nesposoban i loš uvek je lakše. I mala poboljšanja deluju gromadno. Ali, svet od Obame očekuje velike promene. Jedan sasvim nov koordinantni sistem političkih, ekonomskih i moralnih vrednosti.

Kontroverzna američka spoljna politika često je izazivala protivljenja, i u tome Buš nije bio ekskluziva. Setimo se Bila Klintona.

Ali, i dok je sumnjao ili se protivio određenim spoljnopolitičkim potezima Amerike, veliki deo sveta decenijama je sledio američki finansijski poredak. Kakvi god bili promašaji koji su SAD uvlačili u ratove dodeljujući epitet svetskog policajca, Amerika je u posleratnim godinama bila čvrst orijentir tržišne ekonomije.

Buš je doneo krah na oba sektora. Ratovi i globalna ekonomska kriza su Made in USA.

Opšte razočaranje i negodovanje zbog intervencionizma, unilateralnosti i agresivnosti kao doskorašnjim vašingtonskim postulatima nije ništa posebno novo. Novo je da na sve to ekonomski globalizovani svet prestaje da veruje u temelje američke ekonomije koja je dovela do krize čije su magnitude planetarne.

Pogledajmo kakvi su odgovori na krizu. Svaka zemlja poseže za sopstvenim receptima, određuje nove prioritete ne obazirući se na druge. Globalnom ekonomskom selu preti ozbiljna fragmentacija.

Kada su nacionalne ekonomije potražile savet od svojih političkih elita, one su odabrale da isključivo brane sopstveni državni interes. Globalnom političkom selu takođe prete atomizacija i haos.

Logična posledica nedostatka orijentira je da novi hrabri svet, naviknut na visok stepen međuzavisnosti, pokazuje želju za harmonizacijom. Svestan je da političke i ekonomske dileme mogu da budu razrešene samo nekom opštom akcijom.

To je susretna tačka koja Obamu izbacuje u orbitu optimizma. Svi očekuju da Bušov svetski nered bude zamenjen nekim redom. Veruju da su potrebne neke nove institucije umesto onih bretonvudskih koje su šest decenija nudile globalne odgovore na ekonomske izazove.

Svako je svestan da bez SAD nema svetske simfonije. Rusima nisu u interesu novi kavkaski ratovi. Kinezi ne žele da im gramzivost Volstrita obara stopu rasta i koči izvoz. Evropa hoće povratak na savezništvo. Bliski istok neće protivnika koji inspiriše teroriste i džihadiste radikalnog islama.

Obama je prilika za kreativnu diplomatiju koja se neće vraćati u 19. vek. On je šansa za kooperativnu ekonomiju koja neće završiti u protekcionizmu. On treba da demantuje one koji veruju u lokalna rešenja. On bi mogao da u vremenima krize otvori horizonte nade. Otuda obamanija.

Od toga kako će razrešiti ratove u Iraku i Avganistanu, suprotstavljati se terorizmu i odnositi se prema svetu zavise njegova spoljnopolitička reputacija i poljuljani ugled Amerike.

Od toga kako će se suočiti sa recesijom zavisi da li će postati veliki predsednik poput njegovog uzora, Frenklina Ruzvelta, koji je Ameriku i svet izvukao iz Velike depresije tridesetih.

Koje će vrednosti Obama zastupati? Amerike koju će svet voleti: „Da, mi možemo” koncepta otvorenosti i građanskih prava, ili Amerike koju svet ne podnosi: želje za sveopštom dominacijom svetskim resursima?

Verujem da će, barem za početak, braniti obe gotovo ravnomerno podeljene Amerike. Kao što je balansirao sa sveštenicima tokom inauguracije. Činjenica da je, u poređenju sa bilo kojim predsednikom od dvadesetih manje zavisan od korporativnog keša, svakako je ohrabrujuća. Mada bih sačekao.

Obamin inauguracioni odgovor poentirao je okupljanje i jedinstvo pred „gomilajućim oblacima i besnim olujama”. „Spremni smo da ponovo vodimo”, poručio je svetu. Odričući se „dogmi” koje su dugo pritiskale američku spoljnu politiku, ponudio je novo prijateljstvo, posebno islamskom svetu, i produžetak neprijateljstva onima koji prete Americi.

Inspiracije i izazovi su tu. Reči su sada iza Obame. Rečima kojima je nadaren, on umnogome može da zahvali briljantan uspon u kratkom vremenu otkako je avgusta 2004. održao govor na konvenciji demokrata koji će ga lansirati u političku orbitu, ali pred predsednikom su sada odluke.

Prvi potezi nagoveštavaju odlučnost. Posle inauguracionog govora koji je bio savršena antibušovska partitura, čak neuobičajena za takve ceremonije, odmah je blokirao i naredio da se preispitaju svi propisi koje je prethodnik pokušao da proturi u poslednjim danima svoje administracije. Ispunjava obećanje i zatvara kontroverzni Gvantanamo.

Promene stižu. Veliki rimejk Amerike počeo je u znaku obamanije, ali ne zaboravimo: novi američki predsednik neobičnog imena je mesto u istoriji zasad izborio samo bojom kože, držeći ruku na Bibliji Abrahama Linkolna i zaklinjući se ustavu koji je crnce nekada opisivao kao tri petine čoveka. Istorija Baraku Obami nudi drugu priliku, ali prilika još nije politika.