Iz redakcijskog života

Nušićev nekrolog

U kući „Politika“ se oduvek živelo kao u velikoj porodici i radilo predano punih 25 sati, kako je to duhovito primetio jedan veselnik. Ali, u tom ozbiljnom i dinamičnom poslu uvek je bilo vremena za druženje, partiju šaha, klub, kafanu; za odušku, šalu i anegdotu. Pamti se, na primer, kako je Siniša Paunović trampio Nušićev nekrolog za grafitnu olovku.

Ostareo i onemoćao, saradnik „Politike“ Branislav Nušić ležao je na postelji u Šekspirovoj na Dedinju, gde je stanovao. Na Dedinju je stanovao i tada mlađani saradnik „Politike“ Siniša Paunović. Urednici su Siniši naredili da svakog jutra, pre polaska u redakciju, poseti Nušića i raspita se o njegovom zdravlju. Kažu da je Paunović vrlo revnosno obavljao taj posao. Jednog jutra Nušić ga upita: „Je li, ko mi piše nekrolog?... Saznaj i po mogućstvu...“ Siniša ne bi bio Siniša da u džepu nije već imao kopiju nekrologa, koju su u redakciji pripremili za Nušića. Izvadi tekst iz džepa i pruži ga Ben Akibi. Tako je Nušić pročitao posmrtni govor o sebi pre nego što je skrstio ruke. Kažu da je Siniša „trampio“ nekrolog za olovku kojom je naš veliki komediograf poslednji put pisao.

Čedini vozovi

Novinar „Politike“ Čeda Lakić bio je čovek „kopna, mora i vazduha“. Imao je izuzetnu memoriju. Poznavao je na ovim prostorima sve pilote, kapetane, mašinovođe, skretničare i njihovu decu. Ovaj legendarni „Politikin“ as nikada nije nosio beležnicu i olovku. Sve tekstove diktirao je daktilografkinjama iz glave. Jednom Čeda sam otkuca tekst i odnese ga legendarnom uredniku Ljubi Stojoviću. Ljuba preleti očima preko rukopisa, zgužva ga i baci u koš ispod stola. Čeda izađe od urednika kao oparen!.. Sutradan kolege čestitaju Čedi – dobio je nagradu. Otvori Čeda novinu i vidi onaj svoj tekst na tri stupca... Kad je ono ljut i gotovo uvređen izleteo iz urednikove kancelarije, Ljuba je izvadio bačeni tekst iz koša, ispeglao ga rukom, i poslao u štampariju...

Iako nije bio pilot, Čeda je avionom leteo više od tri hiljade puta! Jezdio je nebom svim mogućim avionima: od „junkersa“, „iljušina“ do „boinga“. Ipak, njegova najveća ljubav bile su garave parne lokomotive. Čeda je bio čovek koga su voleli vozovi...

Aca i lavovi

Aca Mišić bio je jako snalažljiv novinar. Da bi redakciji doneo što originalnije rubrike i reportaže – skakao je u Dunav sa Pančevačkog mosta. Popravljali most, Aca otišao da piše, našao nekoliko ljudi i pitao ih šta oni na mostu rade. „Mi smo spasioci“. Aca istog trena skoči u vodu. Fotoreporter Zoran Sekulović načini snimak. Mišića izvuku iz Dunava spasioci. Vrate se u redakciju i – eto sjane reportaže.

Sredinom šezdesetih gostovao u Beogradu cirkus. Uđe Aca kod urednika Ljube Stojovića i kaže da može da napravi intervju s ukrotiteljem lavova, ali u kavezu. „Aco, poješće te lavovi“, kaže mu Ljuba... Ode Aca u cirkus, pa u kavez s lavovima!... Posle je pričao: „Držim u ruci blok, razgovaram sa ukrotiteljem Riom Ričijem. Rio drži bič, a lav Atlas reži, razjapio na mene čeljust i pokazuje strašne zube“. Raša Savić, saradnik „Ježa“ prokomentarisao je Acinu cirkusariju ovako: „Kad sme da uđe u kancelariju direktora Danila Purića, lako mu je da uđe u kavez s lavovima“!

Aca je stigao i do Ben Bele kad je ovaj bio u egzilu, vozio se teretnim avionom punim kerozina za Bijafru, skakao padobranom sa visine od 2200 metara, u Zimbabveu se ušunjao u logor gubavaca... Kao ilegalac ušao je i u Kongo posle ubistva Patrisa Lumumbe i petnaestak dana o tamošnjim događajima izveštavao „Politiku“.

Prepisivači

U drugoj polovini sedamdesetih godina prošloga veka ode Darko Ribnikar u Tursku da izveštava o tamošnjem državnom udaru. Dvadesetak dana izveštavao, sakupljao podatke, i vratio se u Beograd. Nagovore ga u redakciji da napiše feljton o Turskoj. Darko prihvati. U dahu je napisao četrdesetak šlajfni, počeo feljton da izlazi. Uporedo, Darko je iz dana u dan uređivao spoljnopolitičku rubriku, jer je urednik Predrag Vuković bio na odmoru. Jednog dana upadne u vremenski škripac, jer su stranice bile „progutale“ sve napisane šlajfne feljtona, a list ne može da izađe sutradan bez nastavka. Darko se snašao: naiđe u dokumentaciji na deo teksta o suđenju bivšem predsedniku Turske Menderesu, o čemu je petnaestak godina ranije pisao „Politikin“ legendarni novinar Predrag Milojević, i prepiše doslovce tri šlajfne za nastavak svog feljtona. Sutradan u redakciju dođe Milojević. Uzeo „Politiku“ u ruke, čita Darkov feljton. U čuvenoj spoljnopolitičkoj sobi na petom spratu sedeli su tada Aleksandar Nenadović, Zoran Žujović, Dušan Kira Simić, Voja Šantić, Đorđe Radenković, Boža Dikić i drugi asovi. Kad je pročitao feljton, Milojević se obratio Ribnikaru:

– Darko, dobar vam je danas nastavak feljtona.

– Čika Predraže, bio sam u vremenskom tesnacu, pa sam doslovce prepisao deo vašeg teksta – iskreno će Darko.

– Ako je tako dobar, mora da sam ga i ja odnekud prepisao – zaključio je stari mudrac.