Šerif iz Mar-a-Laga

Prašina se slegla, a na glavnoj ulici ostao je da stoji samo jedan čovek, širokih ramena i uskog pogleda, sa značkom koja sija jače od sunca nad Arizonom. U ovoj ukletoj preriji novog sveta, šerif Donald Tramp nosi crvenu kravatu umesto zvezde i izaziva divljenje, poštovanje i jezu.

To nije našminkana Amerika kakvu poznajemo sa Si-En-Ena, već Amerika iz mitologije, ona koja veruje da je svet beskrajna ravnica, a zakon stiže kao fijuk metka. U ovoj priči koja nije fikcija, već stvarnost, Venecuela je salun na kraju oblasti, mesto gde se toči loš viski i kuju zavere protiv američkog reda i poretka. U toj priči, Maduro je lokalni gazda koji predugo drži ključeve prepune kase. A specijalne snage? One su odredi jahača bez imena, avanturisti što jašu na letećim konjima, s licima prekrivenim maramama, koji su toliko brzi, da menjaju pravac vetra.

U vesternu, zatvor nikada nije tek samo zgrada. To je simbol. Njujork nije grad, već zatvor kontinenta, stena na kojoj se produžavaju sve noćne more. Nije važno šta se zaista desilo, jer zakon Divljeg zapada je poruka. A poruka glasi: šerif je odlučio da ponovo uspostavi red!

I dok se na jugu pale logorske vatre Latinske Amerike, na severu se Grenland pojavljuje kao još jedna neosvojena teritorija. Ledeni Zapad je možda nova granica? Danska je, u toj simbolici, stari vlasnik zemljišta na koje je oko bacio bogati rančer, dok šerif gleda ka horizontu i razmišlja koliko zlata ima ispod snega. Mitologija je jednostavna: svet je divlji, samo je niklovani kolt civilizovan!

U toj velikoj, raskošnoj fresci, Donald Tramp nije čovek od krvi i mesa, već slika sa platna. Predsednik Amerike je šerif, osvajač i trgovac sudbinama. Nije važno da li puca. Dovoljno je da stavi ruku blizu futrole.

Jer u vesternima, kao u geopolitici, sve se završava istom rečenicom: „Grad je bezbedan… Bar do sledećeg zalaska sunca.”

Tramp je po drugi put ušao u Belu kuću kao čovek koji je svima nudio mir, ali su ga ismevali i potcenjivali, smatrajući ga prenašminkanim i presunčanim klovnom. Onda je shvatio. U ovakvom svetu, politika se ne vodi zakonima. Vodi se sirovom snagom, helikopterima i odlukama donesenim pre nego što bilo ko drugi, naročito Kongres, stigne da ih razmotri.

Jer, dok sunce zalazi nad Atlantskim okeanom i sivi oblaci zaklanjaju Karibe, šerif iz Mar-a-Laga poručuje svetu: Ovo je sada moja prerija.

Kad konačno padne mrak nad velikim Atlantikom, prašina samo menja oblik zloslutnog duha i podiže se, ovoga puta, kao talasi. A kada se priča o Americi ovih dana, kao muzička podloga ne čuje se Morikoneova muzika, već se pripoveda uz bubnjeve mornaričkih foka, Delta jedinica, ratne mornarice i huka helikoptera. Svet više nije geopolitička mapa, već salun na granici, a šerif sa republikanskom značkom ne zaustavlja se tu, gde se Meksiko vidi golim okom.

Donald Tramp, dakle, ne organizuje samo večere u Beloj kući ili na svom tajanstvenom imanju u Palm Biču. On je taj koji namerava da zauzme sve preostale puteve kroz koje Rusija i Kina mogu da prolaze i plove bez njegovog odobrenja i naplatne rampe.

Pre Donalda, američki predsednici su govorili jezikom ljudskih prava, dok su u džepovima nosili pištolje i upravljače za dalekometne rakete. Mantrali su o međunarodnom pravu, a zatim su svoju slatkorečivost zakopavali u pesku Iraka, Libije, Avganistana ili svetoj srpskoj zemlji. Pričali su s lažnim osmehom, pokazujući porcelanske zube, a raketirali su suverene zemlje i zvali su to moralom.

Tramp se ne ponaša tako. On ne traži opravdanje. Ne poziva se na međunarodno pravo da bi ga sutra pogazio. On samo kaže: svet je divlji, a ja sam jači. U intervjuu za njemu neomiljeni „Njujork tajms” rekao je da ne mora poštovati međunarodno pravo i da je njegov moral jedino što drži njegovu moć pod kontrolom.

Zato Donald Tramp nije politički licemer. Dva puta su pokušali da ga ubiju tokom predizborne kampanje, brisao je svoju krv sa lica i shvatio da će opstati samo ako pokaže iskonsku snagu.

Zato on ne proučava zakon, već ga nosi na boku. Kad povuče revolver, niko ne pita pod kojim članom je pucao. Tramp pripada tom arhetipu. Nije klasični model državnika, naročito ne filozofa, već je čovek koji menja granice. On vidi planetu kao haotičnu teritoriju, kao zemlju u kojoj su saluni podignuti pre nego što je iko odlučio da ima tapiju na nju.

Venecuela. Ruski tankeri. Sankcije. Zatvori. Iran. To nisu incidenti. To su poruke napisane nalivperom sile, jer Tramp veruje samo u udarac koji se pamti.

U njegovom svetu Bog vidi sve, a pravda je reč koju koriste samo oni koji imaju snagu da je sprovedu. Upravo tu leži njegov kontinuitet sa američkom mitologijom vesterna: on nije izuzetak, on je povratak izvornom kodu. Pre deklaracija i pre konvencija. I pre iluzije da je sila kulturna rabota! Razlika je samo u dimenzijama. Nekada su to bili delovi Amerike. Danas je to čitava planeta.

Vladimir Putin to razume. Si Đinping, takođe. Oni ne razgovaraju sa Trampom kao sa moralnim autoritetom, već kao sa moćnijim predatorom. I to je jedini jezik koji u ovakvoj civilizaciji još uvek funkcioniše: veštačka inteligencija, izbezumljeni ljudi i zakon kolta. Zato je nova Jalta sa Putinom dogovorena na Aljasci, hladnoj zemlji gde vetar ne dozvoljava da se išta čuje i gde nije bilo Čerčila s tompusom i Staljina s brkovima. Sa Sijem u Južnoj Koreji dilovi su potvrđeni. I to nisu sporazumi o miru. Sklopljeni su dilovi o zonama nasilja. Gde će se pucati otvoreno, a gde s prigušivačem. Gde će se carstva sudarati, a gde će se mimoilaziti revolveraši koji su procenili da se danas ne isplati boriti.

Putin sada stoji na istoku Evrope i severu Azije, ćutljiv, sa licem koje izgleda kao da je isklesano iz kamena i pogledom koji kao da krije tajne Sibira i sanktpeterburških tajnih hodnika, gde je pripreman za cara Rusije. Si stoji još dalje, još dublje u vremenu, sa strpljenjem koje dolazi iz hiljadugodšnje istorije istočnjačkog carstva.

Tramp, Putin i Si su tri načina da se kaže isto: svet je plen, samo daj da podelimo njegove delove. Zato Putin ćuti kada mu Amerikanci zarobe dva tankera u međunarodnim vodama. Dogovoreno! Zato Kinezi ćute jer su Amerikanci odneli Madura sa sobom, svega nekoliko časova pre nego što je sa predsednikom Venecuele razgovarao Sijev izaslanik za Latinsku Ameriku. Poniženje je bilo trampovsko, ali je demarš Kine bio nešto diskretniji od podizanja obrve. Verovatno dogovoreno!

Šta za to vreme rade Evropljani? Gledaju sa strane, kao umorni starci koji su nekada diktirali pravila igre, a danas čitaju sopstvena saopštenja, koja menjaju iz dana u dan. Sede za dugačkim stolovima, pod svetlima koja su preslaba da sakriju njihov umor. Evropa više nema šerife, već komesare.

Donald Tramp je, u pejzažu sveta čije obrise tek naziremo, frajer koji odbija da nosi masku univerzalnih vrednosti. Ne zaklanja se iza međunarodnih sudova koje ne priznaje. Ne govori o međunarodnom pravu dok mu ruka već nije na obaraču. U tome nema umetničkog dojma, ali ima surove istine. I to je ono što Evropa ne može da podnese, ali mora da trpi.

Zato je Tramp ono što evropski politički jezik ne podnosi, čovek koji ne glumi moral dok koristi silu. Ne obećava raj i ne nudi iskupljenje. Nudi red, grub i mnogima neprijatan, kao u gradu posle žestoke pucnjave. Zato poređenje Trampa sa Džonom Vejnom novog sveta nije samo pitanje žanra. Vejn nikada nije igrao čoveka sistema. Vejn nije bio zakon, već njegova prethodnica.

Otuda je Tramp politički Džon Vejn epohe u kojoj se granice opet crtaju sankcijama, brodovima, tržištima i krvlju. Donald Tramp se ne pita u sebi da li ima mandat, već da li ima dovoljnu moć.

Ironija epohe je u tome što Tramp, taj navodni varvarin, oko sebe okuplja prezrene holivudske otpadnike, izvan sistema, kao što je bio i on: Mela Gibsona, Džona Vojta, Silvestera Stalonea, Čarlija Šina. Ljude koji su izbačeni iz svečanog salona, ali nikada iz mita. To nisu dvorjani, to su face u kojoj je junak uvek problematičan, nalokan viskijem, grub, često moralno sumnjiv, ali pobednik.

Mejnstrim Holivud voli heroje bez prljavštine, poput Roberta de Nira. Vestern voli heroje sa blatom na čizmama.

Tramp pripada tom drugom soju, simbolično naravno, jer s blatom se ne odlazi na terene za golf. I svet, koliko god da se zgražavao, prilagođava se toj činjenici brže nego što Evropa uspeva da napiše protestno pismo.

Zato ovo nije priča o dobru i zlu. Ovo je priča o povratku arhetipa. O tome da se nije dogodio kraj istorije, već dolazak novog glavnog junaka sa superegom velikim poput Stenovitih planina. Tramp ne jaše konja i ne nestaje na horizontu, dok žene puštaju suzu za njim, već je osedlao tržišta, nosače aviona, gasovode, naftna polja i satelite. Ali pravilo je isto: uvek poteži prvi.

Ako je Džon Vejn bio mit Amerike u usponu, Tramp je mit Amerike koja se vraća sebi. Taj svet i ta Amerika nisu ni lepši ni pravedniji. Ali su iskreniji u svojoj brutalnosti snage koja dolazi po svoje, bez belih rukavica i smokinga.

Da li svet ipak treba da strahuje od revolveraša iz Mar-a-Laga ili da samo razume i prilagodi se iskonskim pravilima igre: u salun, gde opasni tipovi piju viski i igraju poker, nikada ne ulazi da bi delio karte ili očekivao dobitak, već čekaj ko će izaći napolje sa osmehom na licu? Jer nikad ne znaš ko je tvoj ranč, odnosno tvoju zemlju, dobio za stolom! I uvek je bio tako. Tramp je samo skinuo masku i rekao: Ovo je stvarnost. Sve ostalo je iluzija.