Rađanje Amerike

INAUGURACIJA AMERIČKOG PREDSEDNIKA, je li to dan kada se američka nacija svaki put iznova rađa? Bil Klinton je tim povodom svojevremeno rekao: „Danas proslavljamo misteriju obnavljanja Amerike, viziju i hrabrost da Ameriku otkrijemo na nov način”. Za Ronalda Regana inauguracija je predstavljala „čudo koje se ponavlja”.

U staroj dobroj Evropi, pa i u Srbiji, stvari su mnogo prozaičnije. Nama uvek nedostaje optimizam, ako se imaju u vidu sve revolucije, kontrarevolucije i tragedije kroz koje smo prošli. Mi povodom naših inauguracija ne govorimo o „ ponovnom rađanju”, niti o „svetioniku nacije”, već kako „da našoj deci bude bolje” i, naravno, o „boljim platama”. Nije inspirativno, priznajem, ali reč je o realnoj demokratskoj politici, odnosno u najvećoj meri o klasičnom pitanju celokupne politike.

Od trenutka kada je Barak Obama položio zakletvu, a taj već sada sporni trenutak biće verovatno i inspiracija nekih budućih filmskih i publicističkih političkih trilera, dakle od tog momenta predsednik SAD suočava se sa celim nizom domaćih i spoljnih problema. Hoće li zbog toga odnosi Amerike sa Evropom biti potisnuti u drugi plan? Vreme Tomasa Džefersona i njegove maksime „da se SAD nikada ne upliću u evropske svađe” odavno je prošlo. Ali šta je sa drugom Džefersonovom maksimom, po kojoj „Amerika nikada neće tolerisati mešanje Evrope u stvari SAD”? Amerika i njeni evropski saveznici u istom su čamcu koji se zove NATO, tu bi barem formalno trebalo da važi pravo na uzajamno slušanje, delovanje, čak i „mešanje”. Jer, ko želi da se ljulja u istom čamcu trebalo bi, međutim, da vodi računa o tome da težina i gaz pramca tog čamca ne dozvole i njegovo prevrtanje. Dakle, predsednik Barak Obama, izolacionizam, ili unilateralizam? Ili ni jedno ni drugo, već od svega ponešto?

Svaki izbor novog američkog predsednika u Evropi se dočekuje sa izvesnom nervozom. Da li novi stanar u Beloj kući razlikuje Kan od Kajena, hoće li novi američki sistem antibalističke raketne odbrane značiti, zapravo, i razdvajanje evropske i severnoameričke odbrane, hoće li Obama potpuno povući američke vojnike iz Evrope i svu odgovornost za odbranu Starog kontinenta prebaciti na Evropljane?

Što se tiče Srbije, novi američki predsednik dočekan je sa mešavinom nade i nezainteresovanosti. U stvari, jedini američki predsednik zbog koga se Srbi uopšte ne uzbuđuju jeste onaj kojeg već poznaju, dakle stari predsednik u drugom mandatu. Tu se već sve zna. Jer, za Ameriku je inauguracija neka vrsta metapriče, događaj koji daje oblik i smisao individualnim životima. Na spomeniku borcima iz Drugog svetskog rata na univerzitetu na Jejlu piše: „Za Boga, za otadžbinu i za Jejl”. To je primer metapriče. Kada Amerikanci tako govore, Evropljani postaju nervozni. A Srbi oholi.

JEDAN DAN U BAGDADU, ulice su puste, ni dva čoveka nisam video da idu peške. Nekada, u vreme diktatora Sadama Huseina mogli ste u ponoć peške od hotela „Šeraton” preko Karade do jugoslovenskog kluba. Niko vas ne bi ni dirnuo, mogli ste da sretnete samo komunalce koji su deterdžentom prali ulice. Eh, ti diktatori, uvek na kraju zeznu stvar. Sada ulice niko ne pere, a i kako bi kada su potpuno izrovarene od teških borbenih vozila.

Kako će sada predsednik Obama? Hoće li pogoršati situaciju u Iraku brže ili sporije? Američke snage izgubile su podršku Iračana u procesu pacifikacije zemlje, iako je nivo svakodnevnog nasilja osetno smanjen i nema više toliko bombaških napada kao pre dve godine. Ali potpuni mir toj nesrećnoj zemlji mogu da donesu samo iračke snage pod iračkom komandom, i to samo onoliko koliko te snage mogu da smanje svoju zavisnost od Amerike. U očima iračkog naroda američka misija u Iraku nema ni legitimnost ni kredibilitet. Izvan granica Iraka efekti američke invazije i sadašnje vojne prisutnosti na tlu Iraka gotovo su isključivo negativni. Pravilo je da se pobune ne guše ubijanjem pobunjenika, već sticanjem podrške lokalnog stanovništva čime se pobunjenici lišavaju skrovišta i novih regruta.

AVGANISTAN JE IRAČKA PRIČA na drugi način. Amerikanci su već do sada ponovili sve sovjetske greške iz vremena sovjetske okupacije te zemlje. Sada, namerom da u Avganistan uputi dodatnih 30.000 američkih vojnika predsednik Barak Obama ponavlja grešku Džona Kenedija koji je uveo Ameriku u krvavu vijetnamsku avanturu. Tako to ide, generali uvek traže dodatne trupe i kada se jednom uđe u taj ciklus onda kraja nema. Od početnih 5.000 američkih vojnih savetnika u vreme Kenedija do više od 500.000 vojnika u Vijetnamu u vreme Lindona Džonsona i nije prošlo mnogo vremena. Na kraju je američki ambasador smotao zastavu i popeo se na helikopter koji je lebdeo na krovu ambasade u Sajgonu.

Osnovna američka greška u Avganistanu jeste pokušaj da se od plemenske i feudalne aristokratije stvori moderna država. Kao što mi je ljutito rekao jedan ranjeni taliban u bolnici u Mazare Šarifu u decembru 2001. godine: „Vi verujete da kontrolišete sve na svetu, ali Alah je iznad vas”. Nisam stigao da mu objasnim iz koje zemlje dolazim.

HAMAS NE PRIZNAJE palestinske političke autoritete na Zapadnoj obali. Hamas je amorfna političko-religiozna organizacija koja kontroliše mrežu dobrotvornih ustanova, klinika, opštinskih centara, škola, džamija i omladinskih organizacija na području Gaze, ali i Zapadne obale. Hamas raspolaže i ogromnom mrežom pristalica u Siriji, Libanu i Jordanu, a cilj je stvaranje islamskog društva.

SADA VEĆ BIVŠI AMERIČKI PREDSEDNIK, Džordž Buš dobio je u Bagdadu cipelu, u Prištini ulicu sa svojim imenom, a u SAD mu preti sud. Nema šta, nikoga nije ostavio ravnodušnim.