Nepoštenje i „prečice" u školama

Povećanje plata, smanjenje administrativnih obaveza i veća autonomija u nastavnom i vaspitnom radu – promene su u sistemu koje nastavnici smatraju bitnim, pokazali su rezultati nedavno objavljenog istraživanja Instituta društvenih nauka. Kako u razgovoru za naš list ističe psiholog Željka Buturović, koordinatorka istraživanja i naučna saradnica Instituta društvenih nauka, nastavnici takođe žele i promene u vaspitnim merama i bezbednosti.

„Oko dve trećine njih smatra da nastavniku treba dozvoliti da udalji sa časa učenika koji ometa rad, 65 odsto smatra da nasilne učenike treba premestiti u ustanove za mlade sa problemima u ponašanju, a više od polovine misli da nastavnici treba da dobiju status službenog lica”, navodi Buturevićeva.

Izmenu nastavnog programa u smislu smanjenja opterećenja učenika podržava i izuzetno važnom smatra, kako je navela, polovina nastavnika, a isto toliko njih mišljenja je da treba ukinuti neobavezne izborne predmete i aktivnosti.

„Kada smo nastavnicima ponudili niz stavova o školstvu i obrazovanju i zamolili ih da izraze stepen svog slaganja, pokazalo se da stavovi u kojima postoji najveći konsenzus nastavnika jesu da se u obrazovanje previše petljaju ljudi koji nikad nisu održali nijedan čas, da je način na koji se sprovodi inkluzija takav da je bolje da je nema. Nastavnici su saglasni i u tome da većina roditelja nema realnu sliku o ponašanju svoje dece u školi, kao i da je velika većina problema sa kojima se susreću tokom držanja nastave rezultat ponašanja vrlo malog broja učenika”, ukazala je naša sagovornica.

Preko dve trećine nastavnika, navodi Buturevićeva, nije saglasno sa stavom da im smernice Ministarstva prosvete pomažu pri obavljanju nastavničkog posla.

„Konsenzus nastavnika o tome da je nedostatak resursa za inkluziju toliko drastičan da je bolje da inkluzije i nema, na bolan način potcrtava činjenicu da obrazovna politika koja ne uzima u obzir realnost na terenu stvara više štete nego koristi”, ocenila je Željka Buturović.

Dodaje da se na osnovu ovog istraživanja stiče utisak da u školama gotovo svi akteri učestvuju u moralno problematičnom ponašanju, odnosno da postoji poprilična doza nepoštenja i „prečica”. Ovo se odnosi kako na upravu škole, tako i na učenike – naime, 43 odsto nastavnika saglasno je da se „u njihovoj školi nastavnici pretežno zapošljavaju preko veze”. Takođe, 38 odsto nastavnika od petog do osmog razreda smatra da je korišćenje nedozvoljenih sredstava – kao što su prepisivanje, bubice i puškice, među njihovim učenicima bar donekle rašireno, dok trećina kaže da se na nastavničkom veću u skoro svakom odeljenju popravi poneka zaključena ocena učeniku koji to svojim rezultatima nije zaslužio.

„Istraživanje je pokazalo da javnost, čak nešto više od samih nastavnika, misli da „veliki broj roditelja vrši pritisak na nastavnike da njihovoj deci poklone ocene” i smatra da učenici ne poštuju dovoljno nastavnike. Nedisciplina na časovima takođe predstavlja veliki problem – samo 43 odsto nastavnika srednjih škola neometano sprovodi nastavu”, navodi sagovornica „Politike”.

Sa druge strane, kako je ukazala, postoji neverovatan konsenzus javnosti oko normi ponašanja učenika u školi. Primera radi, 87 odsto ispitanika smatra da je “važno da deca persiraju odraslima”, 71 procenat je mišljenja da „kada nastavnik ili neka druga odrasla osoba uđe u učionicu, đaci treba da ustanu u znak poštovanja”, a čak 85 – da nije u redu da “učenice osnovne škole dolaze našminkane na časove”.

„Iako učenici odavno više ne ustaju nastavnicima na početku časa, dok šminkanje na časovima nije retka pojava u školama, ovi nalazi nam daju neku vrstu putokaza ka pravilima ponašanja koja bi mogla da promene klimu u školama”, tvrdi Buturovićeva.

Nena Vasojević, viša naučna saradnica Instituta za društvena istraživanja i upravnica Centra za sociološka i antropološka istraživanja, upozorava da rezultati ovog istraživanja svedoče da je veliki broj nastavnika – čak 40 odsto njih, bio izložen nekom obliku nasilja na radnom mestu. Najčešći počinioci tog nasilja su direktori škola, zatim roditelji učenika, a onda i sami učenici.

„Oko 20 odsto anketiranih reklo je da je izloženo „kontinuiranom nasilju”, odnosno različitim vrstama mobinga dok je više od polovine ispitanika izjavilo da su najčešće bili izloženi verbalnom nasilju, različitim vrstama poniženja, kao i pretnjama inspekcijom”, napominje Vasojevićeva.

Kao povod za nasilje nastavnici su naveli da je to bio njihov stav o nekom školskom pitanju, ali i ocene koje su davali učenicima. Ukazali su i da su povremeno izloženi pritisku roditelja i to najčešće na kraju školske godine kada se zaključuju ocene.

Na pitanje šta je bio glavni povod za nasilje, 22 odsto nastavnika reklo je da je to bio njihov stav o nekom školskom pitanju, 18 odsto je navelo da je to ocena koju su davali učenicima, 17 procenata je navelo da je to bio komentar na ponašanje ili disciplinu učenika, a 11 odsto – da je nasilje usledilo kao reakcija na izrečenu disciplinsku meru.

Ona ističe da je jedan od tipičnih razloga za nasilje nad nastavnicima njihova politička orijentacija. Na pitanje koliko često se dešava da roditelji vrše pritisak na nastavnika zbog ocena svoje dece, 28 odsto nastavnika istaklo je da se to dešava otprilike jedanput godišnje – najčešće na kraju školske godine, a četvrtina kaže da se to ponavlja svakih par godina.

„Zabrinjava podatak da više od 40 odsto ispitanika nije zadovoljno načinom na koji je rešena situacija nakon što su prijavili nasilje. Oni su nasilje prijavljivali upravama škola, ali je veliki broj onih koji samo ispričaju nekom bliskom, bez daljeg procesuiranja. Većina ispitanika smatra da bi zapošljavanje većeg broja psihologa ali i angažovanje spoljnih saradnika za mentalno zdravlje dece pomoglo da se situacija promeni”, kaže naša sagovornica.

Istraživanje je urađeno u okviru projekta „Vrednosni aspekti bezbednosti u obrazovno-vaspitnom sistemu” na uzorku od 2.000 ispitanika, među kojima se nalazi 467 nastavnika.