Pet solitera kod Kuće cveća

Dejan Zečević, filmski reditelj i scenarista, živeo je u Ulici Đuke Dinić na Đermu. Izvesno vreme proveo je na levoj obali Save u Ulici Narodnih heroja u Novom Beogradu. Tamo se nije najbolje snašao. Bliža mu je bila tradicionalna arhitektura.

Reditelj čije se najnovije filmsko ostvarenje "Četvrti čovek" žanrovski smatra  prvim srpskim političkim trilerom najduže je stanovao pored stadiona "Partizana", na padini Topčiderskog brda.

Jedan od predstavnika "beogradske filmske škole" valjda zato i najradije govori o Ulici Stjepana Filipovića.

– To je izdvojena ulica koju čine pet solitera i mnoštvo uspomena – kaže večiti dečak srpske kinematografije. U gornjem delu ona je paralelna sa Bulevarom kneza Aleksandra Karađorđevića, a sa donje strane gleda u neizgrađenu železničku stanicu "Prokop". Panorama  Beograda i Hram svetog Save odatle se vide jasnije i izoštrenije.

Iako se ova ulica vodi kao deo prostornog plana Topčiderskog brda, za filmskog umetnika ona nije tipičan primerak beogradskog Beverli Hilsa. Nema visokih zidina, nema zabrana i drugih ograničenja. Stjepana Filipovića više je dugački sokak u kome se komšije još poznaju. Gde jedni druge oslovljavaju imenom. Ono što je posebno karakteriše jeste da je to ulica u kojoj već trideset godina radi najbolji beogradski poštar.

U kupovinu do Banjice

Za Dejana Zečevića Ulica Stjepana Filipovića važna je zbog blizine "Hajd parka". Reditelj pamti i dane pre dvadeset i sedam godina, kada su oči sveukupne svetske javnosti u jednom trenutku bile usmerene ka njoj.

– Ulica Stjepana Filipovića može se označiti kao kraj u kome sam odrastao i školovao se. Do današnjih dana ona se,  fizički i prostorno, nije mnogo izmenila. Reč je o naselju sa pet solitera i "žutom zgradom" koje je nekada pretežno bilo naseljeno ljudima koji su službovali u vojnoj mornarici. Nalazi se u blizini železničke stanice "Prokop" koja se večno gradi i ne zna se da li će ikada biti završena. Posmatrano realno, kada bi se to i dogodilo, čitav ovaj kraj bi morao da pretrpi promene, a meni se to ne bi svidelo. Preko puta ulice nalazi se Muzej "25. maj" i Kuća cveća. Za vreme Titove sahrane, ova ulica postala je centar sveta. Meni je to interesantan kraj, iako su soliteri stari, ružni i mračni. Međutim, ono što je njen glavni problem jeste što nema dovoljno prodavnica prehrambene robe. Mala prodavnica na čitavo naselje od toliko hiljada ljudi. Na pijacu se ide do Banjice ili Senjaka. Do lekara, pošte, banke, isto. Teško, pogotovo za starije ljude. U blizini je i "Partizanov" fudbalski stadion. Nikada nisam bio zainteresovan za utakmice i sportske događaje. Ne zato što hoću da istaknem sopstveni individualizam, već zbog toga što ne umem na pravi način da se identifikujem sa kolektivnim doživljajem. Sa vrha poslednjeg, petog solitera, mogla je da se gleda fudbalska utakmica, što je  bilo primamljivo za dečake koji nisu bili pri parama. Ne znam kako to danas izgleda. Ono što nas je sve zbunjivalo bilo je u vezi sa imenom ove ulice. Stjepan ili Stevo Filipović. On je bio član Komunističke partije, narodni heroj koga su u Valjevu okupatori obesili, a on je, pre egzekucije, u znak protesta izgovarao komunističke parole i držao uvis podignute ruke. U Valjevu postoji njegov spomenik. Zabuna je u tome što su nama godinama stizali računi na kojima je pisalo čas Stevan, čas Stjepan Filipović, tako da dugo nisam bio siguran da li je uopšte reč o istom čoveku. Što se tiče budućnosti ove ulice, mislim da ona nema pravce kojima može da se razvija – razmišlja reditelj.

Kao braća blizanci

– Ovde je uvek, recimo, vladalo uverenje, koje ne znam koliko je tačno, da je ovaj grad izuzetno gostoprimljiv. To je, čini mi se,  jedna od zabluda. Jer, čovek gde god da otputuje vrati se sa sličnim utiscima. Ono što meni postaje neverovatno kada odem u inostranstvo jeste da gotovo svi evropski gradovi počinju da liče jedni na druge. Kao braća blizanci. Ljudi su drugačiji od naših. Sistem ih je izgradio, univerzalizovao. Funkcionišu kao hipnotisani robovi. Budući da  smo daleko od evropskih tokova, taj talas još nije u potpunosti zapljusnuo Beograd – smatra naš sagovornik. Zapuštene fasade koje su estetska uvreda za oko, po njegovom viđenju, veliki su problem grada. Zgrada "Geozavoda" u Karađorđevoj ulici koja mu se najviše dopada, takođe, čeka spremna za obnovu.

– Nažalost, mesta stravičnih zločina sve češće se sa vrelog asfalta sele u domove ljudi. Problem može da se fokusira u porodicama. Čovek više nigde nije bezbedan. To je ono što je pakleno i poražavajuće. O ulicama  ne želim da razmišljam kao isključivo opasnim mestima. Nemam osnova i neću tako da razmišljam. Ulice su značajne za čoveka i ne pristajem da ih posmatram na takav način – kategoričan je Dejan Zečević.