Tvrda američka moć i međunarodno pravo

Retko se dešava da se događaj godine desi na njenom početku, ali to će izgleda biti slučaj u 2026. jer je hapšenje Nikolasa Madura od strane američke vojske jedan od, ako ne i najsmeliji vojni poduhvat ovog veka. Paradoksalno je kako je zarobljavanje Madura neverovatno iznenađenje dok nas skorija istorija Venecuele ne dovodi do pitanja zašto je Maduro zaustavljen. Socijalistički režim u Venecueli je od dolaska na vlast započeo uklanjanje svog američkog prisustva u zemlji, a upravo su SAD željena destinacija miliona venecuelanskih migranata koji su u sve većem broju napuštali maticu zbog brutalne represije i ekonomske katastrofe.

Venecuelanska nafta je u prvom planu i mnogi se te teme dotiču sa velikom dozom cinizma, očigledno nemajući u vidu činjenicu da je upravo američko prisustvo bilo ključni faktor za uspeh u tom sektoru. Praksa je to savršeno dokazala, jer je Čavezov i Madurov režim u prethodnih 20 godina uspeo da uništi ekonomiju države sa najvećim naftnim rezervama na svetu. Neki dušebrižnici vole da se pozovu na američke sankcije kao glavni razlog ekonomske krize u Venecueli. Međutim, te sankcije nisu pale sa neba i uvedene su više od deset godina nakon što je započeto nelegalno izbacivanje američkih kompanija iz države. Kako drugačije bi jedna velika sila mogla i smela da reaguje na takve postupke?

Prema nekima, Tramp želi venecuelansku naftu da bi smanjio zavisnost od uvoza sa Bliskog istoka i kroz povećanje ponude podstakao pad cena. Nafta je definitivno veliki deo Trampove računice u odnosu sa Venecuelom, ali situacija je daleko do crno-bele jer su potrebna ogromna američka ulaganja da bi se došlo do iole značajnog povećanja kapaciteta, dok je skoro pa nemoguće da do toga dođe do kraja Trampovog mandata.

Često se ignoriše i činjenica da Maduro godinama nema nikakav politički legitimitet već vlada uz pomoć stranih aktera, bandi batinaša i duboko korumpiranog bezbednosnog sistema koji ga je na kraju i izdao. Preko trideset Kubanaca je poginulo štiteći Nikolasa Madura, što savršeno ilustruje koliko nije zaslužio da bude nazvan predsednikom Venecuelanaca. Na sve to je potrebno dodati i poziciju Madurovog režima u monstruoznoj kriminalnoj hobotnici južnoameričkih kartela odgovornih za migrantsku krizu na američkim granicama i pogubnu pandemiju fentanila, što nam govori da američke akcije u Venecueli nisu avanturistički poduhvat već pitanje nacionalne bezbednosti.

Konkretna Madurova uloga u svemu tome još nije jasna, a sudski postupak sa njime u pritvoru će doprineti tome da ona bude razjašnjena dok je samo hapšenje poslužilo i kao demonstracija moći koja će podsetiti mnoge da ne mogu da zabadaju prste u oči velikim silama, kriju se iza načela međunarodnog prava i onda ista ta načela gaze na svakom koraku.

Još jedna zabluda koja se može videti u javnosti povodom američke akcije u Venecueli je to što je ona okarakterisana kao novi američki rat. Istina, iz perspektive savesnog geopolitičkog analitičara je besmisleno isključiti mogućnost da situacija u Venecueli preraste u ozbiljan oružani sukob. Ipak, dosadašnje stanje pokazuje da nema govora o početku rata. Pre svega, za rat su potrebne dve sukobljene strane, koliko god odnosi snaga bili asimetrični, ali oružane snage Venecuele do sad nisu pružile nikakav značajan otpor, dok su njihovog vrhovnog zapovednika štitili strani državljani. Civilne žrtve i generalni opseg operacija su minimalni u poređenju sa američkim ratovima iz 21. veka i cilj samog udara na Karakas u noći 3. januara bio je jasno i usko definisan, što ovu akciju više svrstava u specijalne vojne operacije.

Trampova administracija ne želi da ratuje sa Venecuelom, nego da postigne dogovor koji štiti američke interese, protiv kojih Madurov režim radi već duže vreme. Tramp je pokazao spremnost za dogovor sa Madurom kao sagovornikom i isto tako je raspoložen da pregovara sa novim vođstvom režima u Venecueli. Dosadašnja upotreba američke sile u Venecueli je bila pre svega sredstvo u sklopu pregovora i nakon zarobljavanja Madura, deluje da će se SAD zadržati na tome. Asimetričnost u odnosu snaga garantuje da Venecuela neće biti zainteresovana za dalje provokacije prema Vašingtonu, a sada je očigledno i da se ne može očekivati mnogo pomoći kineskih i ruskih prijatelja.

Iako su konkretni, fizički udarci zadati Madurovom režimu, specijalna vojna operacija u Venecueli je zadala posebne glavobolje Pekingu i Moskvi. Jedan od najjačih ruskih aduta u izgradnji savezništva sa antizapadnjačkim režimima su garancije za bezbednost lidera u slučaju pada sa vlasti i Tramp mu je to oduzeo, a poređenja sa Putinovom specijalnom operacijom dodatno potvrđuju da Rusija više ne može da bude ni pretendent za status svetske sile.

Kina je država sa tradicijom dugom više hiljada godina u kojoj simboli imaju izuzetan značaj, pogotovo u međunarodnim odnosima. Šta onda simbolizuje to što su Amerikanci zarobili Madura samo par sati nakon što se sreo sa kineskim diplomatama? Teško je očekivati da će Si Đinping odgovoriti na približno riskantan način jer je to daleko od strateškog, dugoročnog i nenametljivog delovanja koje Kinezi preferiraju. Ipak, postavlja se pitanje kako reagovati u situaciji u kojoj jedan američki potez ugrožava godine i milijarde koje su Kinezi uložili u Latinsku Ameriku.

Trampova specijalna vojna operacija je podsetila druge velike igrače, a posebno i one manje, da sve popularnije fraze o novom svetskom poretku ne menjaju činjenicu da tvrda moć ostaje presudni faktor u međunarodnim odnosima, a i dalje nema tvrđe moći od američke. Ovo možda zvuči surovo, ali svetska politika je surova u svojoj srži. To je realnost koja se može ignorisati, ali od koje je nemoguće pobeći i o tome može da posvedoči i Nikolas Maduro.

*Predsednik „Pupin inicijative”

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista