Pomirenje

Rasim Ljajić i Sulejman Ugljanin su u petak prvi put posle 1992. godine potpisali isti papir.

Čudo? Kraj sukoba u Novom Pazaru? Uspeh Borisa Tadića? Nova politika starih aktera? Od svega ponešto. Ipak, rano je za radost da je postignuto konačno rešenje sukoba koji je podelio i porodice u Sandžaku. Pravo je vreme da se ohrabri nada da može biti drugačije i bolje.

Ugljanin i Ljajić jesu potpisali isti papir, ali nisu bili za istim stolom, nisu jedan drugome pružili ruku. Prvo je kod Tadića i Mirka Cvetkovića bio Ugljanin sa svojim partnerima Omeragićem i Džudževićem. Ugljanin je stavio potpis na zajedničku izjavu. Posle toga je kod Tadića došao Ljajić i potpisao papir na kome je pisalo „Odlučni smo da predupredimo buduće incidente u ovom regionu i zajedničkim snagama ćemo učiniti sve što je u našoj moći da ne dozvolimo da se političke aktivnosti i rivalstvo izmetnu u dešavanja koja su štetna za sve u Sandžaku i Srbiji”.

Šefovi Sandžačke demokratske partije i Bošnjačke liste za evropski Sandžak su potpisali i da veruju da ih će svaki pojedinac u Sandžaku podržati u tim naporima.

„Politika” je htela da „podrži te napore” i pozove dvojicu lidera da se suoče u njenoj rubrici „Srbija razgovara”. Nije uspela, kao što nije prošao ni raniji predlog da se Ljajić i Ugljanin nađu u „Utisku nedelje”.

Njih dvojica se zasad sreću samo na jednom od vladinih odbora kojim rukovodi Ljajić. Ali to ne znači da možda već ove nedelje neće sesti za isti sto. Dvojica političkih lidera sandžačkih muslimana/Bošnjaka provela su sasvim dovoljno vremena u politici i pokazala da imaju politički instinkt da bi dozvolili sebi da ih bilo ko smatra uzrokom podela i krize u Pazaru i Sandžaku. Njihov prvi zadatak je da se pokažu kao mirotvorci, ako žele da opstanu u politici. Ta veština biće važnija na budućim izborima u Sandžaku od nacionalne pripadnosti ili podrške bilo kog verskog vođe.

Vladajući Beograd će podsticati mirotvoračko umeće Ljajića i Ugljanina, zbog čega je ovog drugog i uzeo u vladu. To bi trebalo da zaustavi optužbe iz Pazara da je upravo vladajući Beograd podsticao sukob među bošnjačkim liderima. U jednom slučaju ta optužba je bila razložna. Kada je hteo da oslabi Ljajićev uticaj, Slobodan Milošević je Ugljanina doveo iz Turske u koju je ovaj pobegao od optužnice da sprema državni udar i secesiju Sandžaka, ne pomišljajući da ga izvede pred sud. U ostalim slučajevima, kada je optuživan za politiku zavadi pa vladaj, uticaj Beograda se mogao pretpostaviti, ali se nije mogao lako dokazati jer se mogao sakriti pod plašt već poslovičnog raskola pristalica Ljajića i Ugljanina.

Sada je, međutim, očigledno da politika vladajućeg Beograda nije zavadi pa vladaj. Zato je i nada u pomirenje u Sandžaku opravdanija.