Prazna TV slama

Sećam se: šezdesetih godina prošlog veka buktala je elektrifikacija zemlje upakovana kroz planske petoletke, uz stidljivo osvetljavanje seoskih raskrsnica sijalicama od četrdeset sveća. Da li zbog toga što smo imali sreću da je pisac romansirane borbe partizana sa Jastrepca naš zemljak, da li zbog nepromenljive neumitnosti da je SUNCE DALEKO podjednako u Velikoj Drenovi kao i u mojoj rodnoj Medveđi – u isto vreme oba sela su dobila struju. I ubrzo posle struje, dobili smo i radiozaciju, ako takav izraz uopšte može da se skrpi dobili smo plehane zvučnike na svakoj trećoj banderi mejd in „Rudi Čajavec”, sa žicama između, koje su posle prvog nevremena visile kao lijana.

I sada kad zatvorim oči i naćulim uši mogu da iz pameti prizovem ritam ruskih koračnica i da čujem prenose plenuma i vojnih parada, kao i plamenite govore druga Tita, Rankovića i mnogo ređe srpskog Tolstoja, našeg Dobrice koji je u to vreme bio visoki funkcioner CK Srbije. Bože, moje li radosti i uzbuđenja kada sam prvi put video Dobricu ispod oraha mog ujaka Đole Mutavdžića, na letnju slavu u Prerovu, to jest u Velikoj Drenovi. Dobrica se češljao kao Jurij Gagarin, nosio je naočare kao na slikama iz moje čitanke, a ja sam imao deset godina, bio sam plav i vižljav, sa očima na vrh glave.

Plehane zvučnike je gađao belucima kako je ko stigao.

A danas? Šta je pola veka kasnije zamenilo plehane zvučnike na varoškim trgovima i seoskim raskrsnicama diljem zemlje Srbije? Šta je danas sredstvo za političko i svako drugo disciplinovanje Srba, ako je isto uopšte moguće? Ako u Srbiji uistinu ima nekoliko stotina registrovanih političkih partija, kroz koji izlog će lideri i prvaci makar onih, koje su izborile mesto da učestvuju u parlamentarnom životu, da protnu glavu. Da budu viđeni, da pimpluju i da splavare, da koristeći savete svojih pi-ar agencija i svojih eksperata za stajling zadrže teško osvojeno mesto na javnoj sceni, da ostanu na vodi, da ne nestanu i ponovo ne potonu u anonimnosti iz koje su došli? Više od ’leba naši poslenici, naši poslanici, naši političari vole TV ekran. Zbog čega?

Ako se očekuje da su oni koji vode državu obavezni da svojim građanima polažu račune putem medija niko zbilja nije obavezan da trpi maltretiranje koje se ogleda u direktnim TV prenosima iz srpskog parlamenta. Uistinu, danas niko više ne mora kao pre pola veka da se saginje i po jarkovima traži belutke ne bi li gađao plehane zvučnike na banderi dovoljno je da promeni TV kanal na svom daljinskom. Da kaže ili da pomisli da nije osuđen da gleda kako zevaju, spavaju, čitaju novine, šalju i primaju SMS, kako se svađaju, međusobno vređaju i ujedaju oni kojima smo dali pravo da nas zastupaju, da budu odgovorni i ozbiljni, da sačuvaju svoje i obezbede elementarno dostojanstvo srpskog parlamenta. Zahvaljujući direktnim TV prenosima Javnog servisa iz Skupštine Srbije mi se nažalost uvek ponovo uveravamo na kom etičkom i civilizacijskom stupnju se kao društvo nalazimo. Oni od kojih bi populacija trebalo da očekuje da budu najbolji, najodabraniji, najodgovorniji i najozbiljniji, da daju primer dostojanstvenog i kulturnog ponašanja, veoma često su promotori nevaspitanja, primitivizma i prostakluka svake vrste. Izglasavanjem Zakona upravo u tom domu, emiteri televizijskog programa u Srbiji su se obavezali da pre prikazivanja svakog filmskog sadržaja moraju da objave upozorenje auditorijumu da se TV gledaocima do toliko i toliko godina ne preporučuje gledanje predmetnog filma. Sve to, kako bi se ko bajagi zaštitilo duhovno i mentalno zdravlje mladog naraštaja nacije, kao, mi vodimo računa kakve poruke šaljemo populaciji sa TV ekrana. Tako je na prvom kanalu, a ako se slučajno prevariš, pa makar omaškom prebaciš na drugi,imaš punu kompenzaciju.

Sve ono što nije preporučljivo, što upozoravamo u skladu sa zakonom da gledalište ne treba da gleda, može se u izobilju videti u skupštinskim direktnim prenosima. Pljuvanje, psovke, destrukcija svake vrste. Protagonisti tih poruka su ljudi koje smo izabrali da vode državu, koje plaćaju sve siromašniji poreski obveznici. Meni je jasno zbog čega su poslanici koji sede u skupštinskim klupama plebiscitarno protiv ukidanja direktnih TV prenosa. Ako im se ukine mogućnost da budu slikani neprekidno, uvek i kad god izađu za govornicu, izgubiće mnogo.

Vremenom će njihov globalni marketinški, medijski, promotivni i egzibicioni status iščileti, a posle šest meseci im preti da se utope u anonimnost, sa kojom više neće biti interesantni tabloidima i voditeljkama trač zabavnih emisija na lakim televizijama, u kojima se redovno pojavljuju opušteno i bez kravate, u kojima zabavljaju gledalište gladno da sazna koja jela vole da spremaju i kad su prvi put vodili ljubav. Kada se našim poslanicima ukine televizija onda će morati daleko od objektiva kamera da po ceo dan sede u klupama i ne rade ništa drugo sem da čitaju predloge zakona, da pišu i brišu i bave se poslom zbog kojeg su valjda i izabrani.

Neće moći da očekuju da ih prepoznaju na pijaci dok im lokalni mesar ostavlja najbolju krtinu, neće moći da prezentuju brendove odela koja dobijaju gratis, neće moći da promovišu sebe, svoje političke partije i sve šta im se ćefne, uključujući nove mape novih država za koje je negde isplanirano da budu stvorene, kad za to bude došlo vreme, kad planeri budu dali mig. Ko pametan bi se toga odrekao? Ovako, svako na svom mestu, svako sa svojom cenom koja meri učinak mogućnosti da se završi svaki posao za naručioca ili lokalnog tajkuna koji uvek pomaže kad dođu izbori svi se grčevito drže TV izloga. Ako im se uzme taj izlog radnja će teško raditi.