Nacionalisti sa legitimitetom

Poslednji balkanski ratovi bili su produžetak tamnog istorijskog nasleđa – nasleđa straha, mržnje, netolerancije, predrasuda i supremacije. Ove emocije stajale su iza malignih nacionalizama koji su prouzrokovali najmasovnija ubijanja u Evropi od kraja Drugog svetskog rata. Paradoksalno, demokratski sistemi koji su bili uvedeni posle pada jednopartijske diktature, takođe, imaju svoj udeo u otpočinjanju ovih ratova. Naime, demokratija u svome najdubljem značenju stanje je uma ljudi, a u našem balkanskom slučaju demokratija je dala legitimitet politici koja je crpela svoju političku moć od umova zagađenih istorijom mržnje, netolerancije, predrasuda i supremacije. Da bi se ta osećanja prevela u savremene oblike malignog nacionalizma potrebni su bili političari sa identičnim stanjem uma spremni da uzburkaju ove negativne emocije stvarajući tako nacionalističke valove koji su ih izbacili na poziciju vlasti. Tako su nacionalisti dobili demokratski legitimitet.

Ono što najviše opterećuje odnose između bivših jugoslovenskih republika je način na koji se raspala federacija preko etničkih ratova, a ne za pregovaračkim stolom. Iako je raspadom bipolarnog sveta Jugoslavija izgubila dotadašnji značaj za zapadne zemlje, one su ipak pokušavale na razne načine spasiti federaciju od nasilnog raspadanja nudeći razne miroljubive varijante. Nažalost, konferencije koje je organizovala Evropska unija bile su bez efekta, jer su nacionalističke vođe postale zarobljenici svojih nacionalizma. Sećam se: kad je Milošević odbio poslednji predlog Karingtona o stvaranju labave asocijacije suverenih jugoslovenskih država, dokument koji su potpisali svi ostali predsednici republika, potražio sam odgovor od srpskog ministra inostranih poslova za razloge za to. Odgovor je bio poražavajući ako potpiše, ubiće ga kad se vrati kući. Nacionalizam je vodio zemlju u rat, čak, moguće je, i nezavisno od volje inicijatora ove politike.

Nove države koje su nastale na tlu nekadašnje Jugoslavije putem ratova morale su se snalaziti kako znaju i umeju. Makedonija je uspela da ostvari svoju nezavisnost mirnim pravnim sredstvima, pri tom ne uzburkavajući nacionalističke strasti, ali nova nezavisna država morala je redefinisati svoje unutrašnje uređenje. Na rubu građanskog rata, Makedonija je 2001. godine uvela konsensualne elemente u svoj politički sistem da bi zadovoljila aspiracije albanske zajednice koja obuhvata 25 odsto od ukupne populacije. Na spoljnopolitičkom planu makedonska država još uvek prolazi kroz teška iskušenja sa susednom Grčkom, ali i teškoće u balansiranju interesa sa Srbijom i Kosovom.

Ekonomske štete, kriminal i korupcija, takođe, proizvod su nasilnog raspadanja federacije, isto onako kao što su ratovi i ekonomske blokade bili pogubni po demokratiju i ukupni vrednosni sistem društva. Stvaranje normalne demokratske situacije i normalne ekonomije traži mnogo truda i strpljenja i tolerisanja političara koji u demokratiji imaju pravo da budu ono što jesu, nacionalisti, na primer. Ipak, povezivanjem u zajedničku bezbednosnu strukturu NATO, a kasnije u strukturu Evropske unije, počinje jedan novi proces ujedinjenja nezavisnih država, svakako na novim osnovama. Možda ćemo tokom tog novog procesa ponovo otkriti ono što nas povezuje od geografije koja nas upućuje na saradnju, jezika koji nam omogućuju nesmetanu komunikaciju, do iskustva zajedničkog življenja u istoj državi tokom dvadesetog stoleća, koje svakako nije potpuno negativno. Ipak, to će se događati paralelno s oslobađanjem naših umova od straha, mržnje, netolerancije i supremacije emocija koje su zloupotrebili nacionalisti da bi gurnuli narode Jugoslavije u poslednje balkanske ratove.

*Profesor Pravnog fakulteta
u Skoplju, ministar spoljnih poslova Makedonije 1991-1993.