Tako je moralo biti

Poslednje mesto među 32 ekipe, najviše primljenih golova (deset) u tri utakmice u kvalifikacionoj grupi, bez i jedne pobede, uz isključenja i žute kartone, i nadasve igru nedostojnu jedne zemlje koja je doskora u fudbalskom svetu važila za "evropski Brazil" - neslavan je bilans našeg učešća na 18 svetskom fudbalskom prvenstvu.

"Plavi" su se vratili tiho i bez pompe koja ih je, već po našem lošem običaju, ispratila na najveću svetsku fudbalsku pozornicu, uz neumerene i krajnje pretenciozne slogane poput onih: "Cela nacija reprezentacija", "Il′ si lav ili nisi", i tome slično, kao da smo, u najmanju ruku, najveći favoriti za osvajanje titule svetskog prvaka!

Realnost je obično drugačija

Ali, kako to obično biva, realnost je drugačija, neumitna, ono što pokažeš na terenu tokom 90 minuta, si ti, toliko vrediš, i tu se nema šta više dodati, niti oduzeti.

"Plavi" su posle uspešno prebrođenih kvalifikacija živeli u iluziji da je samo jedan primljeni gol garancija uspešnosti u konkurenciji koja je daleko od kvaliteta onih koji su se plasirali na Mundijal. Krajnje ziheraški pristup, mogao je da nađe svoje opravdanje u jednom takvom sistemu takmičenja, ali ne i u Nemačkoj, gde prilika za popravni ispit nije bilo. Ta neodmerenost i nemogućnost da sagledamo koliko stvarno vredimo, a koliko vrede drugi, prva je cena koju smo platili.

Došli smo, ne da se nadigravamo, da pokažemo fudbalsku igru po kojoj smo nekada bili poznati, već da ćiftinski, pokušamo da nekom fudbalskom "majstorijom", jednim potezom, postignemo gol, a potom branimo to koliko god možemo i na sve načine...

To je, valjda je i deci jasno, gubitnička formula. A mi smo je dosledno primenili. Rezultat je da je ta "čelična " odbrana u tri utakmice primila čak deset golova! U toj "igri", ruku na srce, veliki udeo ima i selektor Ilija Petković, za koga je uspeh u kvalifikacijama bio preveliko ostvarenje, suviše vredno da bi ga "prokockao" u otvorenoj bici na šampionatu u kojoj je sve mogućno. Nažalost, nije shvatio da nema šta da izgubi, a rezultat takvog pristupa je bio upravo dijametralno suprotan njegovim željama...

Da je podvukao crtu ispod kvalifikacija i krenuo od početka, imao bi sva prava da komentariše i pisanje jednog nedobronamernog dela naše štampe i nezalaganje pojedinih igrača, i sve šta je hteo. Ovako, mora se reći, deo krivice pripada i njemu. Ali, to nije naša tema u ovom trenutku.

Važnije od toga su mnogobrojni uzroci koji su uslovili pad našeg fudbala na ovako niske grane.

Bilo smo jedina reprezentacija koja je igrala sporo, defanzivno, kukavički. Nemamo igrače koji mogu da ispune savremene zahteve fudbalske igre, a to su, pre svega, brzina, visok tehnički nivo i fizička spremnost. Mi još uvek pokušavamo da igramo na "znanje", kojeg više nemamo, na štos, svojevrsnu prevaru. To jednostavno, više ne prolazi. U modernom fudbalu svih jedanaest igrača učestvuje u igri, kod nas igra samo onaj koji ima loptu u nogama. Ostali stoje, gledaju, prosto se plaše da prime loptu i preuzmu odgovornost. O nekoj ideji, ili nečem sličnom nema ni govora. Glavni način igre je tzv. bunarenje na isturene pojedince koji nemaju ni trunke šansi protiv ozbiljnije odbrane.

U brzoj i savremenoj igri koja danas dominira svetskim fudbalom, naši igrači, osim, časnih izuzetka koji se ne mogu izbrojati ni na prste jedne ruke, nemaju potrebnu tehniku vladanja loptom da bi mogli, ne samo da ostvare trenerove zamisli, već i da ne ispadaju smešni kada im se lopta odbija od noge u pokušaju da je prihvate.

Nedorasli zadatku

Ni mentalno, ni psihološki, očigledno nismo dorasli ovakvom nadmetanju u kojem se bitka vodi do kraja, do poslednjeg sudijinog zvižduka. Predajemo se prebrzo, opravdanje tražimo u nepravednom sudiji, nedostatku sreće. A statistika je neumoljiva: najmanje smo šutirali na protivnički gol, najviše smo imali žutih kartona, isključenja, i to zbog banalnih prekršaja, potpuno nepotrebnih.

O kretanju u odbrambenoj varijanti kakvu smo "negovali", da i ne govorimo. Dodajemo loptu najbližem saigraču, odbacujemo odgovornost, o nekoj osmišljenoj igri i kombinacijama nema ni govora.

Manje je u svemu tome važno da li je u špicu bio ovaj, ili onaj igrač, Savo Milošević, ili Nikola Žigić. To nije fudbal koji može da prođe na svetskom šampionatu.

Neko će, po običaju, reći da bolje nisu prošle ni mnogo renomiranije ekipe, poput jedne Češke, da su Hrvati takođe ispali, da Francuzi muku muče sa timom prepunim velikih imena...

Tačno, ali to je opet opravdanje, a ne suočavanje sa pravim razlozima našeg neuspeha.

Bili smo, treba na kraju reći, u grupi koja je neuporedivo najteža. Ali, sami smo to svojim prethodnim rezultatima zaslužili. Nadasve, nerealno smo stvarali atmosferu da se možemo ravnopravno nositi sa timovima poput Argentine, Holandije.

Ipak, nešto se ne može zaobići kada je u pitanju naše učešće na Mundijalu 2006. g. a to su naši navijači. Oni su, bez obzira na igru, rezultat, bodrili "plave" od početka do kraja. Nije im bilo lako. Došli su sa svih strana sveta, čak iz Australije, i ni jednog trenutka nisu okrenuli leđa našim igračima.

Ni posle ponižavajućih 0:6 protiv Argentine, nisu odustali. Bili su jedina svetla tačka "u plavom" na ovom, najneuspešnijem učešću reprezentacije Srbije i Crne Gore na svetskim prvenstvima do dana današnjeg.