Vreme je za prijateljstvo

Virtuoz na lauti Edin Karamazov voli da kaže da je muzika umetnost koju učiš slušajući i svirajući, a ne upi„janjem znanja iz knjiga”. Svoj muzički život instrumentaliste, koji smatra da se čovek mora boriti da bi došao do vrednih stvari, započeo je kao dečak svirajući klasičnu gitaru. Studirao je klasičnu gitaru u Ženevi, a lautu u Njujorku i Bazelu. Prvi solo album „Come Heavy Sleep” objavio je 2003, a tri godine kasnije izašao je njegov zajednički projekat sa Stingom „Songs from the Labyrinth”.

Sa slavnim britanskim muzičarem nastupiće u „Sava centru” 8. februara u okviru „Gitar art” festivala. Edin Karamazov za „Politiku” priča da su ljudi koji rade ovaj festival, kao i većina beogradskih gitarista, njegovi dragi prijatelji. Već tri puta je svirao na „Gitar artu”.

– Direktor festivala Boško Radojković pitao me je da li bih sa Stingom došao na „Gitar art”. Stingu sam predložio nastup u Beogradu, pristao je i dolazimo. Drago mi je što će Sting osetiti tu atmosferu, jer je posebna. Na „Gitar artu” se ne osećam kao muzičar na bini već kao deo publike.

Vaš zajednički album „Songs from the Labyrinth” doživeo je veliki uspeh. Otkud Džon Dauland kao inspiracija?

Taj projekat je nastao u mojoj glavi 2003. godine. Daulanda sviram ceo život. Zamišljao sam Stingov glas kao idealan za tu vrstu repertoara, jer to je muzika iz vremena Šekspira, engleska, melanholična. Sam Džon Dauland je bio jedan od najpoznatijih engleskih muzičara i kompozitora svog vremena, baš kao što je Sting danas. Uvideo sam sličnost između njih dvojice i mislim da sam bio u pravu, jer Stingov glas je prirodan, a to je za ovu vrstu repertoara bitno. Sting se, čuvši moj album „Come Heavy Sleep”, sam javio. Nije ni znao da imam projekat za njega. Upoznali smo se u Nemačkoj, predložio sam mu taj projekat i on je odmah pristao.

Sting često priča da Vas je slušao u cirkusu i da ste poziv da svirate na njegovoj rođendanskoj zabavi sa indignacijom odbili!?

To je bilo davno. Sve je to istina, bilo je to početkom devedesetih kada sam svirao u Nemačkoj. Bitno je da smo se posle ponovo sreli, da smo sada pravi prijatelji, radimo i dalje zajedno, stvaramo nove ideje, uživamo i stalno idemo napred.

Vaš muzički spoj je, dakle, bio pravi?

To je najvažnije od svega. Najlepše je deliti muziku sa nekim ko vam je blizak. On je stariji od mene, više je putovao, nastupao, iskusniji je, ali ja sam njemu otvorio jedan novi muzički svet engleske renesanse, tako da se lepo dopunjavamo. Na koncertu u Beogradu sviraćemo dvadesetak minuta samo Stingovu muziku na lautama. Tu će se videti da je Sting prapraunuk tih starih engleskih majstora, jer ima emotivni dodir sa tim repertoarom. Glavni deo koncerta biće, naravno, posvećen projektu „Songs from the Labyrinth”.

Prijatelj ste sa Stingom. Koliko je to danas u muzičkom svetu retkost?

Znam koliko život može da bude kratak i radim na tome da mi vreme sporije ide, jer tada imam vremena i za prijateljstvo. I Sting je takav. Puno se družimo, imamo kreativne razgovore, a ponekad samo ćutimo. Imamo odnos starijeg i mlađeg brata. On me kao stariji štiti, a ja njemu donosim stvari sa ulice do kojih ne može da dođe.

Interesantan je Vaš razvojni put – od Zenice, u kojoj ste rođeni, preko Bazela, do Njujorka. Živeli ste i u Minhenu, Kelnu, Marselju, Ženevi. Koliko Vas je takav put obogatio i gde je danas Vaš dom?

Uvek sam bio putujući muzičar, beskućnik, trubadur. Priroda mog instrumenta je takva. Lauta, ili gitara, dolaze sa ulice, dvorova. Od svih tih mesta u kojima sam živeo shvatio sam da je dom tamo gde je ljubav, porodica. Nije bitno da li živiš na dvoru ili u kamp-prikolici već da imaš drage ljude oko sebe. Putujem i dalje, a sa suprugom sam se skrasio u Zagrebu. Taj grad je na sredini svih mojih „kuća”.

Zašto je lauta bila Vaš izbor?

Zaljubio sam se u njen izgled. A pravi razlog je Johan Sebastijan Bah, koji je za mene srž muzike. Želeo sam da sviram Baha na lauti. Naravno, još uvek sviram gitaru (klasičnu i električnu) i 9. februara ću, takođe u okviru Gi„tar arta”, nastupiti sa svojim kvartetom na Kolarcu. Gitara i lauta mi obogaćuju život, a muzika je moj hobi.

A šta je onda Vaš posao?

Pravi posao su putovanja. Po vokaciji sam putnik.

Svirali ste jedno vreme na dubrovačkom Stradunu? Kakvo je to iskustvo bilo?

Gajim taj duh uličnog muzičara. Mislim da je jako bitno da se svaki muzičar vrati na početak. Da mene neko pita, ja bih na muzičkim akademijama uveo predmet sviranja na ulici. U starom Dubrovniku ceo grad je pozornica. Dva leta sam sa grupom 껮iori Musicalli” svirao u Dubrovniku i uživali smo, živeći kao pravi trubaduri.

U martu izlazi Vaš novi album „The Lute is a Song” na kome gostuju operska diva Rene Fleming, Sting, makedonska pevačica Kaliopi. Kako ste tu muzičku raznolikost spojili u jedno?

To je moj prvi album za izdavačku kuću „Deka” sa kojom sam potpisao ekskluzivan ugovor. Zato sam hteo da na albumu gostuju moja četiri najdraža prijatelja koji su mi „dali” glas, jer pokušavam da pevam sa svojom lautom. To su Andreas Šol, Sting, Rene Fleming i Kaliopi. Bilo mi je teško da zamislim album bez ljudi koji su mi toliko dali. Ne pravim razliku između klasične i popularne muzike, odnosno Džona Daulanda, Masima Savića, Stinga ili Baha.